Радост је читати књигу која буди оптимизам и наду, у којој се упућује на суочавање са проблемима и искушењима на један коренит начин. А то суочавање је ништа друго него лична борба, подвиг, ношење крста у трпљењу, чега нема без искрености вере.
Митрополит Никола је истакнути научник у Грчкој, цењен професор и у световним круговима, а на Светој Гори, радосно дете светогорских духовника... Као пчела, скупља полен светогорског богословља и савремене науке, у којој је исто напредовао, и пред нас износи мед искуства, речи које доноси корист и другима.
Ово је књига о практичном хришћанском поимању личности. Четири беседе митрополита Николе су претходно дубоко проживљене, одмучене, да би се на крају изродиле на корист свих. У њима ћемо се срести са многима, почев од незнаног светогорског подвижника, преко жене која је под моралним притиском да абортира, до родитеља чија су деца оболела од рака и којима треба упутити праву реч... Сусрет са реалним личностима и са реалним животима.
Као што сам назив књиге каже, човек је стално на судару два света, пролазног и Вечног. На тој граници среће и доживљава Христа... А да би срели и препознали Христа, од чега зависи испуњење нашег бића, ми треба да постанемо нелицемерне, аутентичне личности, да пустимо да будемо „наги“, једноставни, да се ослободимо свога „ја“, да се отворимо према другима и све то путем чисте, искрене вере: „аутентичан човјек није само непосредан у свом опхођењу, он је и истинит у вјери својој. А вјера није идеологија коју треба да подржимо, нити мисао коју треба да разумијемо, нити став који треба да прихватимо. Вјера није осјећање, нити скуп моралних правила којима треба да се прилагодимо, нити доживљај који психолошки намећемо самима себи, нити пак циљ који се људским напорима постиже. Вјера је благодат и живот и истина која нам се пружа, која надире и која нам се открива. Вјера је нешто што нам Бог даје, нешто што пројављује Бога. И човјек није велики због тога што може да постигне много шта, него због тога што могу да му се догоде и да му се открију велике ствари. Међутим, све то претпоставља непатвореност, истинитост, аутентичност“
Али човек може и да живи у цркви а да не буде прави хришћанин. Прва беседа митрополита Николе, из које је преузет горњи цитат, бави се и проблемом наше неискрености према себи, неаутентичности...„Насупрот овоме, лажан доживљај ствара хришћане који умјесто да се у Цркви спасавају, осјећају да они треба да спасавају истину... Умјесто да дјеламо као непримјетне ћелије духовног тијела Христовог, ми Цркву посматрамо као неко друштвено тијело које има своје чланове, устав, права и обавезе, којему је више потребна наша помоћ, но помоћ некога другог... Тако смо сами постали хришћани који се труде да сами собом нешто постигну и којима је тешко да себе повјере Благодати Божијој... Светитељи су причешћем хранили свој мученички живот. Ми заваравамо своју посвјетовњачену духовност и самооправдање угледајући се на њих у учесталости причешћивања, али не и у аутентичности покајања и вјере.“
Митрополит сведочи о савременом добу и са становиштва своје научничке праксе, говорећи да је саврмено доба донело пуно изванредних открића и олакшица човеку, али да га је удаљило од личне аутентичности, јер је произвело много тога „тобожњег“, онога што има само изглед квалитетног. У другој беседи наводи пример једног јуродивог старца са Свете Горе који својим животом побеђује и гази логику овога света...
Свакоме на посебан начин се Бог открива, битно је да тај пут није пут напора нашега ума, него пут благодати Божије која се даје смиреном, једноставном човеку и његовом аутентичном доживљају.
Како Бога открити, носи ли то неки ризик за нас ? Носи ли ризик сваки сусрет са другом личношћу ? Како нам се Бог открива и какви треба да будемо да би га препознали ? Зашто често пута не можемо да га препознамо ? Пронађите ову књигу и пажљиво прочитајте беседе митрополита Николе Хаџиниколау-а.
За крај, још један битан цитат:
„Црква пригрљава бол, вјерује у вриједност страдања. Исповједа их као прилике. У њима проналази трагове отисака Божијих. Њено искуство потврђује тај њен став. Учење њено га оправдава.“
***
У оквиру овога блога ће бити избачена четврта беседа „Зашто мени Боже мој ?“
Књига је издање епархије Захумско-херцеговачке, нисам вам навео податке у вези броја стране одакле је цитат преузет јер сам користио електронску верзију књиге. Иначе књигу можете набавити у свим снадбевенијим црквеним продавницама, или на Богословском факултету и Институту у Београду. У Ваљеву, у Друштву „Хиландар“...
0 коментара:
Постави коментар