Светогорска Ајфелова кула

Јеромонах Амфилохије Радовић

СВЕТОГОРСКА АЈФЕЛОВА КУЛА

То је назив који је дао Светогорском Манастиру Симонопетри, неки од његових посјетилаца. Историја га назва „Симонов Камен": „Симонов", због његовог оснивача Св.Симона Мироточивог, а „Камен" — зато што је из камена израстао и у камен урастао.

Симон пустињак

Долазећи му по први пут у посјету путем од светогорског пристаништа Дафнија, и угледавши га, поражен чудесним призором, довикнух своме сапутнику: „Па ово је само безумље могло да зида!" Сапутник се успротиви мојим ријечима: „Ма, какво безумље! Знаш ли ти да је то свети човјек зидао?!" „Знам", одговорих. „Зидао га је боголуди Симон пустињак", употребих као објашњење својих ријечи овај савремени грчки израз.

У истину „боголуд". Што значи: Богом „залућен". Богом напојен и опојен и занешен. Ко је био тај „боголуди" Симон ? Његово житије не зна ни за његов род ни отаџбину, ни за његов гроб. Све скривено црним велом монашког и пустињачког смирења. Постоји предање и увјерење да је био Србин, што није невјероватно, будући да је његов манастир касније био у блиским односима са српским деспотом Јованом Угљешом. Јован Угљеша је у ствари био и ктитор Симонопетритског манастира. Зато се кроз вјекове, до дана данашњега, на свакој литургији у Симонопетри чује молитва монаха „о слузи Божјем Јовану ктитору ове свете обитељи". Јован је озидао манастир из захвалности за чудесно исцјељење његове ђавоимане кћери оним светим миром које је истицало из моштију Св.Симона.


Но чему тражити земаљски род и отаџбину овог слуге Божјег Симона? Чему тражење онога што је он цијелога живота свог трудио се да сакрије? Сав свој живот он се бринуо само о једном: да има Бога за оца, Цркву Православну за мајку, анђеле Божје и светитеље за сроднике, а Свету Гору и Горњи Јерусалим за отаџбину. Што је тражио кроз свој пост и молитву, сузе и подвиге у светогорској пустињи, то је и добио. Оно што знамо о њему то је да је, дошавши у Св. Гору, проводио тежак подвижнички живот прво под руководством једног духовног старца а потом сам, у једној пећини.


Пећина и данас постоји, пред улазак у манастир с лијеве стране. У њој је претрпио страшна искушења од демонске силе али и чуо ријечи утјехе од Мајке Божје: „Буди мужествен и крјепак, послушни и вјерни слуго Сина мога". Кад се пак његово име прочуло и кад су почели многи да га посјећују (...) монахе, одлучи се да потражи мирније мјесто. Но и тада, док се молио ноћу у пећини, сва пећина се испуни небеском свјетлошћу, и он чу глас: „Симоне, Симоне, вјерни пријатељу и служитељу Сина Мога, не одлази одавде јер ти даровах велику свјетлост и твојим именом ћу прославити мјесто ово". И он остаде у пећини. Пред Божић те године удостоји се још дивнијег виђења: више ноћи у току двије године узастопице видео је испред своје пећине како се сјајна звијезда откида с неба и пада на огромну стијену наспрам ње. Уочи самог Божића не само што видје звијезду него чу и глас: „Овдје, Симоне, да оснујеш општежитељни манастир да се у њему спасавају душе. Не буди невјеран, ја ћу бити твој помоћник. Не посумњај да ти се зло не би десило". И тако је на тој стијени поникла ова „Светогорска Ајфелова Кула", плод вјере Симонове и овог небеског виђења.



Тајна Свете Горе

Сав живот св. Симона је чудо; многа чуда су се дешавала од његовог целебног мира и после његовог упокојења.. Но највеће чудо његово, које и до дан данас чудотвори, то је овај његов манастир. Један је од најљепших Свете Горе: и по природном амбијенту у коме се налази, и по својој архитектури. Али прије свега и изнад свега тиме што је свим својим љепотама свједок једне дубље љепоте на којој је сазидана сва Света Гора и у којој је скривена њена тајна. Каква је то дубља љепота и у чему је тајна Св. Горе? У жеђи за преображеним човјеком и преображеним свијетом. Није нимало случајно да се на врху Атона коме Симонопетра стреми свим својим духовним и физичко-архитектонским бићем, налази сазидан (...)

Њему, том храму, и Светињи над Светињама тога храма, стреми сва Света Гора: њена природа, њен десетвјековни живот, њени храмови и куле, манастири и скитови, њене ћелије и колибе и пећине убогих пустиножитеља, њене фреске и иконе. Све што је у њој било и што је сазидано, што је њена прошлост и њена садашњост. Све то свједочи и шапуће једну тајну: човјек, онакав какав је и оним колики је, исувише је сићушан, недовршен и биједан. Зато га треба допунити и продужити и довршити. Чиме и киме? Бескрајем Божјим. Човјек онакав какав је и колик, исувише је немоћан, тамом и слепилом обзидан, и у таму погружен. Зато га треба оснажити, просветити и преобразити. Киме и чиме? Божанском силом и Божанском вјечном и нествореном Свјетлошћу. Природа онаква каква је исувише је дивља и свирепа. Зато и њу треба, не просто укротити и извршити над њом насиље, већ је преобразити и очовјечити. Киме и чиме? Преображеним и светим људима који самилосном љубављу својом грле сву твар, узводећије небу и сабирајући је кроз себе у Богу. Са тог разлога се и претворила Св.Гора у „огњиште врлина" и у мјесто преображења човјека у твари. И призива на то преображење. А тајна Св.Горе у ствари је тајна Православља, тајна Цркве Богочовјека Христа. Свети Камен Симона пустињака и Ајфелова Кула.

Управо ту тајну оваплоћује у себи и разоткрива собом и овај свети Камен преподобног Симона. За онога који нема осјећаја за ту дубљу тајну Симонопетра то није ништа друго него плод чистог безумља. Ако не просто плод бесмисленог људског пркоса природи и њеним законима. Чему зидати један тако (...) приступачној пустињи, на окомитој стнјени уздигнутој 333 метра изнад мора, и лебдећој над амбисом? Зашто бирати за то управо најтеже мјесто које поставља собом неразрјешиве проблеме чак н за савремену архитектуру са њеним модерним средствима? Потреба заштите од напада Сарацена и Агарјана само дјелимично објашњава овај чудни феномен. Објашњење треба тражити у самом Св.Симону. И стварно његов чудни манастир није ништа друго већ реални израз његове вјере, његовог животног става и подвига. Кроз то и наук и порука свој његовој духовној дјеци која се ту сабирају вјековима, и свим поклоницима Симонопетритске светиње.

Светитељ је сакрио себе, своје поријекло, мошти и подвиг али и оваплотио све то, за свагда — у камену. Уздизање небу, оплемењавање, преображење природне стијене кроз осмишљено људско стваралаштво, то је душа Симонопетритске архитектуре. То, међутим, није лак посао. То је подвиг, лебдење над амбисом, проливање крви. А управо из тога је било изаткано све унутрашње биће и сав живот Симона пустињака. Све у његовом животу је било осмишљено љубавним жаром према Богу, смирењем пред њим и незадрживим стремљењем Њему: кроз подвиг и молитву, пост и покајање и „проливање крви". Јер, по светогорској философији живота, Дух се задобија само проливањем крви своје. То проливање крви не значи уништење природе. Значи ослобођење природе од страсти и смртности н сатанске тираније и њено органско узрастање и урастање у Божански бескрај и слободу.


И ето, Симонопетријски манастир је у камену насликана икона, слика , тог тајанственог унутрашњег духовног процеса (...) стијена служи грађевини, грађевина служи храму и сабраним душама у њој. Сабране душе богослуже, приносећи и стијену и грађевину и храм и своје дарове и саме себе на олтар Живог и Чудесног Бога, од Дјеве рођенога. И за тај свој принос и дар оживљују се тим Чудесним Богом и преображују; добијају за свој дар Бога на уздарје. Све израста органски једно из другога и ураста једно у друго. Ту је све изаткано од смирења и осмишљено смирењем.

Управо у томе се и налази основна разлика између ове Светогорске и оне горде Париске Ајфелове куле. Док је овдје повезана у једну хармоничну целину природа и умјетност, органска и неорганска материја, ум који гради и циљ тога грађења, — основно што се запажа код Ајфелове куле то је насиље над природом од ове бездушне гвоздене конструкције. У светогорском Симонопетријском манастиру све има душу: чак и стијена на којој је сазидан открива своју тајну кроз њено узиђивање и приношење вишој небеској логици. Ајфелова кула није принос никоме и ничему сем људској сујети. То је просто тријумф самозаљубљене статике, скелет без коже, гола умјетност, монотоно гвожђе које обесвећује земљу на којој се уздиже, неорганска материја леденим умом обраћена. Онамо разоткривање и икона трисвете тајне Бога, природе и човјека и призив њеној праисконској хармонији и јединству; овдје разметање и изазов самодовољног човјековог ума, саможиво гажење и насиље над природом и њеном тајном и презирање (ако не одрицање) Бога. И Ајфелова кула има своју хармонију али, насупрот Симонопетритске хармоније живота, хармонију смрти. Отуда није чудо да је Ајфелова кула мјесто честих самоубистава док се у Симоновом манастиру враћа здрав и неповријеђен чак и монах који је за вријеме зидања пао из непажње у амбис. А све по молитви преподобног Симона, овог „боголудог" неимара душа и видиоца у камену скривених тајни...



Овде се поставља једно наизглед безначајно питање, али одговор на њега је од судбоносне важности: није ли Симопетритски манастир, откривање и свједочење основних токова, закона и стремљења византијско-словенске православне културе и није ли Ајфелова кула маркантни узорак, коначни плод, западне у темељима и по стремљењима хуманистичке културе? Ако је тако, онда куда ваља кренути? Уз Ајфелову кулу или стопама преподобног Симона пустињака? Пењати се уз Ајфелову кулу значи, преко древног Рима и идолопоклоничке Атине срљати у Земљу Недођију. Гредити стопама Симона пустињака значи враћати се путу свих истинских неимара душе нашег народа и његових вјечних вриједности. А пут тај води преко Св.Горе и Жиче - Св. Софији и Јерусалиму. Што значи Христу Богу Радосноваскрсломе и на Тавору Преображеном. И у Њему оствареној и откривеној хармонији Бога, твари и човјека.



Новосабрани ученици Св.Симона

Већ више од 800 година сабирају се око преподобног Симона, у његовом манастиру, душе жедне и гладне Бога. Оне његова чеда и ученици а он њихов отац и учитељ пута у вјечност и живот. Манастир је три пута горео и поново обнављан и васкрсавао. Тако се остваривало обећање дато Симону о помоћи свише, и тако је његов манастир на камену био и остао мјесто спасења и преображења душа. Кад би овај његов св.Камен знао да говори - могао би нам испричати безбројне тајне небројених душа које су кроз вјекове палиле на њему кандила вјере, и саме сагоревајући као упаљене свијеће пред престолом Творца.

Због пожара од манастирске библиотеке мало је остало. Чак је за време последњег пожара ишчезао и дивни живопис који је постојао у храму. Но љубав његових житеља је сачувала оно што је најважније: два крста са дјеловима часног Древа, лијеву руку Св.Марије Магдалине, главу Св.Павла Исповједника, Цариградског патријарха, кога су задавили Аријанци, главу Св.мученика Сергија на којој се и данас виде трагови његовог мучеништва и многе друге свете мошти. За светогорца ништа није тако драгоцјено као мошти светитеља. Зашто? Зато што му оне свједоче реално присуство Бога у крштеној и преображеној твари и разоткривају саборну тајну Цркве. И потстичу га непрестано на подвиг сличан подвигу светитеља чије мошти има. Оне су му неућутни свједоци истинитости Васкрсења Христовог и вјесници свеопштег васкрсења мртвих. Отуда није никакво чудо што су и монаси овог Симоновог манастира чували свете мошти као зјеницу ока, доживљавајући преко њих сву историју Цркве као један дан. И тиме и у себи подгревали плам мученичке нарави и етоса. Као доказ тога нека послужи у истину радосни факат да су Симонопетритски монаси почели од недавно да славе успомену на Српске Новомученике, - ваљда први у Православљу ! Тиме су открили и своје еванђелско осјећање за саборност Православља. То свеправославно осјећање код њих није никаква случајност: оно је природни плод цјелокупне историје овог светог манастира на св. Камену. У њега су узидали себе и своје дарове не само византијци и јелински монаси већ и српски краљеви и монаси српског поријекла, влашке војводе и руски мужици. У 18. веку у њему је био игуман чувени Пајсије Величковски. Тада је, по ријечима Св.Никодима Светогорца, манастир био постао „прибјежиште Влаха зечева".



Управо то је оно што причињава велику радост и новопостављеном игуману Симопетритског манастира, о.Емилијану Вафидису. О. Емилијан је недавно довео у послушништво Св.Симону око 40 младих образованих монаха који су свој подвиг почели на Метеорима, у Тесалији, још једном чудесном Камену са храмом Св.Преображења. Он и његово метеорско братство су саставни део једног стихијског покрета који се јавља у савременој православној Јелади и који је у потрази за својим коријењем и идентитетом народног бића. Ради се о тражењу византијског предања у свим областима живота: у монаштву, у богословљу, у иконопису, у архитектури, у философији. По ријечима самог о.Емилијана, које изговори на дан свог устоличења пред Божић прије двије године, управо је то разлог доласка у Св.Гору овог младог Метеорског братства. Метеоре све више скрнави туризам са својим идолопоклоничким духом, зато је братство осјетило потребу за једним мирнијим пристаништем. А данас не постоји за монаха мирније под капом небеском од Св.Горе. А будући да је Св.Гора живи остатак духовне Византије, долазак у њу значи долазак на изворе византијског предања.

Тако се, ево, подмлади на Св.Гори после Ставроникитског и Филотејског манастира и манастир преподобног Симона. Недавна обнова и Григоријатског манастира и благодатни немир који се у наше дане осјећа у Св.Гори, не изузимајући из тога ни наш Хиландар. Све то показује да се налазимо на почетку поновног процвета светогорског монаштва. Но док су прва два манастира тек сад постала општежитељна, Симонопетритски је то већ одавно био. Метеорским монасима само преостаје да своју младалачку ревност оплоде смирењем пред опитом старијих Симонопетрита, којих има десетак, и да се органски уклопе у Светогорски начин живљења, делања и мишљења. Ако се то деси, што нек би дао Бог, онда ће „подмлађивање" Св.Горе које се осјећа у наше дане, — бити стварно подмлаћивање. А младост и оживљавање Св.Горе било је увијек извор наде и радости за цјелокупно Православље. Од великог је значаја што о.Емилијан осјећа живо ту свеправославну одговорност. Било је дирљиво слушати га како говори записивачу ових редака, на дан свог устоличења за игумана, да он сматра за особити дар Божјег Провиђења то што прелазећи из Метеора чији је ктитор био Србин, преподобни Јоасаф, долази у светогорски манастир који је такође имао Србина за ктитора. Ради се, на први поглед, о безначајној ситници. Но та „ситница" открива тајну саборне Цркве и тајну органског и нераздвојног јединства У њој и кроз њу - свих људи и народа.

Тако се продужује лоза Симона пустињака, а Богом озарени његов Камен и данас чудотвори...

Аутор блога са својим оцем на путу ка манастиру Симонапетра, септембар 2008.год
(фото о.Иван Терзић)



Поглед са терасе манастира

Текст преузет из:Православни мисионар број 106 (6/75), Београд, 1975, стр.265-270


НАПОМЕНА:
До руку ми је дошао само један примерак овога часописа, где су странице лоше сечене па се одређени делови реченице нису видели. На тим местима сам ставио заграду са тачкицама. Када дођем до комплетног текста, недостатци ће бити попуњени...