Православно искуство, музика, филм...

Krzysztof Kieślowski - La Double Vie de Veronique (1991)

2010-06-04T10:24:00.000-07:00

У историји кинематографије у самом врху ће (између осталих) бити уписана следећа имена: Krzysztof Kieślowski, Roman Polanski, Andrzej Wajda, Krzysztof Zanussi... Пољска је у 20.веку подарила тих пар истакнутих филмских ствараоца,који су нас подсетили и вратили на егзистенцијалне теме и извршили утицај на друге уметнике жанра.

Тематика Пољског и уопште европског филма је окренута егзистенцијалистичким темама, свакодневним, дубоким, духовним питањима, изборима могућности, доношењу правих одлука,...
Са тих поставки односа према гледаоцу, филмови играју значајну педагошку и едукативну улогу. И не само то; они су и право уметничко уживање: у добрим кадровима, фотографији, спектру емотивних слика и сржних дијалога,...

Многи од ових уметника су почели и стварали „иза гвоздене завесе“, тако да се њихове радње и дешавају у социјалистичком друштву. После пада „завесе“ се некако и колорит разлио по њиховим филмовима, али оно што је добро, њихов филм није постао оскрнављен западном површношћу, вулгаризмом, него је сачувао своју поруку и остао на уметничкој и моралној висини са својом тематиком.

Пред вама је покушај приказа једног таквог филма:

Вероникин двоструки живот (1991)

Ово је паралелна прича о две девојке, двојнице које живе у различитим земљама. Weronika живи у Варшави, а Véronique у Паризу. Једна друге не познају, по карактеру и таленту су сличне, само што једна одраста и живи у Пољској „иза завесе“, а једна у "слободној" Француској.
Неки критичари подвалче овај сегмент филма битним (Marek Haltof, Пољак) и сматрају да је порука филма донекле политичка јер говори о слици две земље и о њиховој судбини за време и после Другог Светског рата.

Weronika је изразито талентована девојка за оперско певање, у филму пратимо њен ентузијазам, таленат, пробијање и труд и све то кроз изврсне кадрове са мало дијалога, у којима покрети и изгледи лица највише говоре... Не могу да заборавим слику када Weronika путује возом и кроз малу провидну лоптицу посматра катедралу кроз прозор, заиста право филмско уметничко остварење... Ту лоптицу касније проналази сасвим случајно и Véronique у Варшави приликом једне матурске ескурзије. Тада су се двојнице први пут случано среле погледима и то је једини тренутак где се њихови животни путеви и реално укрштају.

Véronique је млада, слободна девојка, која живи у Паризу. Њен приказ је размаженији него код прве, али она необично осећа све оно што се првој дешава иако њу не познаје. Она среће једног чудног лика, луткара, заљубљује се у њега (још једна сјајна сцена, луткарске преставе у филму са изврсном музиком у позадини, као и тренутак када Véronique у одразу глатке површине види лик луткара).

На крају повратак Véronique свом оцу, где се и филм завршава (налик на завршетак „Солариса“ од Тарковског, који је ту само пресликао сцену са Рембрантове слике „Повратак блудног сина“).

Филм наликује на уметничку слику, насликану бојама јесени,емоције, тихе сензитивности и чврстине главне актерке(/и). Вероникин лик у филму плени својом духовном и физичком лепотом, да је се тешко одвојити од њега :)

Zbigniew Preisner је урадио сјајну музику, користећи мотиве холандског композитора Van den Budenmayer (то је чинио и у серијалу „Декалог“ и филму „Три боје: Плава“). Музика је дала праву емоцију и атмосферу филму и без ње филм не би био то што јесте. Сама слика и музика стварају атмосферу носталгије, меланхолије, упућују на трагизам Weronikа-е, Пољске...

Филм приказује слику људских судбина,метафизичких могућности, духовних и душевних преплитања. Поставља питање, имамо ли и ми заправо двојнике, некога ко исто осећа и саживљава нашу судбину и патњу... Као и многа друга питања до којих сам гледалац мора да дође и покуша да одговори.

Многи делови филма нису поменути, јер филм уколико га гледате не би вам био толико занимљив. Пред свкога гледаоца је остављена могућност да сам извуче поуку из филма. Ако ништа, имао је прилику да погледа један квалитетан уметнички филм и на тај начин да се обогати.

Филм је по мишљењу критичара (Roger Ebert, 2009) уврштен у листу великих филмских, уметничких остварења, а глумица Irène Jacob је за одличну глуму победила на Канском филмском фестивалу 1991.године.

Линкови за скидање филма:

http://rapidshare.com/files/110727503/ldvdv.part01.rar
http://rapidshare.com/files/110727691/ldvdv.part02.rar
http://rapidshare.com/files/110727843/ldvdv.part03.rar
http://rapidshare.com/files/110725250/ldvdv.part04.rar
http://rapidshare.com/files/110725414/ldvdv.part05.rar
http://rapidshare.com/files/110725573/ldvdv.part06.rar
http://rapidshare.com/files/110725750/ldvdv.part07.rar
http://rapidshare.com/files/110725949/ldvdv.part08.rar
http://rapidshare.com/files/110726413/ldvdv.part09.rar
http://rapidshare.com/files/110726582/ldvdv.part10.rar
http://rapidshare.com/files/110726749/ldvdv.part11.rar
http://rapidshare.com/files/110726918/ldvdv.part12.rar
http://rapidshare.com/files/110727120/ldvdv.part13.rar
http://rapidshare.com/files/110727301/ldvdv.part14.rar
http://rapidshare.com/files/110727318/ldvdv.part15.rar

Линк за превод филма:

http://www.podnapisi.net/ppodnapisi/podnapis/i/216676

Скулптура на споменику Кишловског

Krzysztof Kieślowski је у својој поруци изразит хришћански редитељ.
У његовом најпознатијем филмском серијалу „Декалог“ приказује животне лавиринте, моралне изборе и преображаје главних јунака. Његови ликови су једноствани, свакодневни житељи чије се судбине неким промислом преплићу. Сви су житељи социјалистичке Пољске, затвореници њеног система, сивих зграда, канцеларија, али и сачуваних, живих паркова и ситних радости... Он приказује живот какав јесте, реалан, али који у једном тренутку може понети космичку улогу и пред сваког лика се поставити питање морала, смисла, Бога... Они и долазе до Бога и смисла на крају својих крајева. То је порука „Декалога“. Занимљив је податак да је Стенли Кјубрик једино „Декалог“ назвао мајсторским остварењем које је видео у животу...

Редитељ се игра са својим ликовима пред нас постављајући питање избора различитих могућности. То је најбоље приказао у своме филму „Слепа шанса“, где говори шта би се десило да је један човек нешто друго одабрао, неку другу могућност...какав би крај био ? Али његови ликови долазе до исте тачке, односно до неке врсте судбине која је неизбежна. Порука је да се много тога може променити, али оно крајње, зацртано, ипак остаје.

Систем је најбоље приказао у судбини инжењера из филма „Ожиљак“.

У сценаријима му је доста помагао пољски сценариста и политички активиста Krzysztof Piesiewicz.

На нашим просторима као његово најпознатије остварење преставља трилогија „Три боје (Плава, Бела, Црвена)“ из 1994.године.

Филм „Вероникин двоструки живот“ је његов претпоследњи филм, из 1991.године.

На жалост љубитеља седме уметности, Krzysztof Kieślowski је преминуо 1996. у 55-ој години...

Чудо Мајке Божије Лепавинске

2010-05-22T11:35:00.000-07:00

ИЗБАВЉЕЊЕ ОД ЦРНЕ МАГИЈЕ ПРЕД ИКОНОМ МАЈКЕ БОЖИЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

"У манастир Лепавину сам први пут дошао 1993. године, након што сам био тешко настрадао Све је почело некако наивно и безазлено, још док сам радио у школи. Једна девојка која је такође предавала у школи стално ме опседала, стално ишла за мном говорећи: "Ти се мораш за мене оженити, мораш!" Ја тада уопште нисам размишљао о женидби, то ми није ни на крај памети падало. Али, она је постајала све насртљивија: долазила је пред зграду у којој сам становао, улазила за мном у трамвај и слично. То је већ почело да ми смета. Нон-стоп за мном! Дођем кући, легнем, па размишљам о њој. Онда погледам кроз прозор, хоће ли бити доле или неае. Врхунац је био кад сам отишао куии у Лику, и матер мени вели: "Гле, нека жена стоји испред куие, ко је то?" Кад - она! У Лику дошла за мном и стоји испред куће! Изашао сам ван и рекао јој да је то што ради несхватљиво. "Ја сам само дошла да ти дам до зпања да сам озбиљна". И пет дана је она стајала тамо вани, да докаже неку љубав. То је веи почело да ме растројава, мозак ми се био помутио: ко је више ту нормалан, шта се то догађа? Ипак, све је то било још како-тако подношљиво, све док нисам... напустио школу.

Тог јутра сам сасвим нормално дошао у школу у пола осам, а у пола десет сам се само подигао са свог радног места, децу оставио у разреду... Све је на столу остало, именик, оловке, све, узео сам само дневне новине и отишао горе до директора, да му кажем да дајем отказ. Он се зачудио: "Па шта ти је?" Рекао сам му: не желим ништа да објашњавам, одлазим! Ишао је за мном кроз ходнике, звао ме да станем, ма какви, залупио сам вратима. И никад више нисам ушао у ту школу. Али, тада се одмах и она створила пред школским вратима. "Куда ћеш ти без мене? Ја без тебе не могу, како ти то мислиш тек тако отићи? Запамти, нећеш се добро провести у животу, већ ти ни сада више није добро. Ниси ни свестан шта ћу ти направити!" Биле су то неке претње, које ја уопште нисам сматрао озбиљним. Ионако ми је то био лош дан, само ми је још она требала. Отишао сам...

У то време сам био заљубљен у музику, њоме сам се и бавио. Имао сам пријатеље са којима сам свирао, у плану је било и снимање плоче. Она девојка се почела појављивати и око куће у којој смо ми вежбали. Тада сам ја већ знао и попити коју чашицу. Увек је ту било друштво, попије се ракије мало по мало, и тако. Кад мало више нопијем, ја њу позовем у кућу: хајде, дођи, немој ту стајати, прехладићеш се пред кућом. И чим би завршила настава, она би из школе долазила у ту кућу, где су се окупљали музичари, снимале се плоче... По целе дане је била са нама. Ником није сметала, са сваким је била пристојна, са сваким нашла тему за разговор.

Међутим, мало-мало па би мени говорила: "Ниси ни свестан шта ће се теби догодити, запамти, ниси ни свестан. Видећеш кад дође моја мама!" Ја сам све то окретао на шалу, одговарао јој: позови маму овамо, да и њу унознамо. Кад, ето један дан њене маме. Донела цело печено јаре, па сарму, колаче, јабуке... Било је то пред Нову год-ину, па као - да се почасти то наше друштво. Сваки дан се у кући окупљало доста мојих пријатеља и пријатељица, знало нас је бити и по 20-30 тамо... И тако, док се то месо јело - ја сам га био само мало узео - њена мајка је почела да изводи неке плесове око нас и изговара неке речи. Ја сам одмах дохватио гитару, почео да се шалим: такав ми глас треба, такав препознатљив глас, то ћу снимити, дајте овамо микрофон! Бићеш звезда Америке, говорио сам јој у шали. Али није то баш била шала, једна девојка је то брзо приметила; рекла је: "Ово није добро", и побегла је из куће. А она жена би опет заплесала; тај плес је трајао по 15-20 минута. Сва се она озноји и буде мокра од зноја... И те речи, како их је изговарала... Као да то уопште није била она, као да нешто друго из ње говори. Никад нећу заборавити тај глас, ни те њене покрете. Тек сам касније схватио каква је то сила била у њој. Она је дошла још једанпут, после Нове године. Два пута је била у кући са тим својим плесовима.

Једне вечери зазвони телефон. Нисам се ја јавио, него мој пријатељ, сада покојни. Била је назвала та девојка, и пита га она преко телефона за мене: "Је ли му присела новогодишња сарма, проклета му била?! Нека запамти да ће га алкохол у гроб отерати! Ја му то кажем, да види с ким ће се он зезати!" Вели мени мој иријатељ покојни: "Шта она то прича, нека сарма, неко проклетство? Није она нормална, окани се ти ње". Како да се оканем, ја њој никад нисам ни хтео да се приближим!? Не могу се оканути кад је она нон-стоп ту. И мајку ми је касније била називала, она десет дана није могла да спава кад је чула шта је све ова извикала за мене. Рекао сам матери: ако се буде опет јавила, ти немаш шта са њом разговарати. Каже ми мама: "Она кад назове као да ме нешто одузме, ја по сат времена будем на телефону укочена, само слушам шта она прича".

С временом сам почео све више и више пити. Друштво је почело да се распада, све се мање-више сводило на пијанчење. Никакве ту више музике није било, нити икакве приче... Ако се на столу није нашла ракија, то је био пролао дан. Без алкохола више нисмо имали шта да разговарамо. Тада су се са мном почеле дешавати неке чудне ствари. Дође ноћ, а ја се једноставио не могу сетити где сам уопште био, где сам провео дан. И почео сам да бежим сам од себе. Рецимо, уђем у трамвај и онда се возим, возим... Сам са собом, од прве до последње станице, по два-три пута тако од краја до краја. Често пута сам такве вожње одспавао. Кад ми је то постало монотоно, кад сам пожелео нешто да променим, онда сам се почео возити аутобусом. Седнем у аутобус, и пробудим се у Ријеци, или Делницама, или неком другом месту. Тако и у возу исто, пробудим се у Осијеку, или Сплиту, или... Пуно пута сам размишљао о себи: како то да ја сад идем да седнем у тај воз и одем у Сплит ? Напросто ни сам не знам како уопште дођем до станице, узмем карту, уђем у воз и - седнем и спавам. Пробудим се, а да други дан уопште не знам кад сам ја ушао у тај воз, како сам ушао, због чега сам уопште стигао ту. Морам сести да бих дошао к себи. И прва ми је реакција била да потражим алкохол, то је било прво и основно. Тада сам имао мало или ништа новаца, па бих посуђивао од пријатеља или негде. Посудим за флашу коњака или ракије, и све испочетка. А кад год дођем у Загреб, у ону кулу, то се знало: она је била ту. Звучи невероватно, али би она по две-три ноћи знала престајати испред куће. По целе ноћи! Вани зима, ниске температуре, она - испред куће! Ништа ја од свега тога нисам могао у то време схватити, ника ко ми није ишло у главу како је то могуће... Све док нисам настрадао.

Већ сам имао тада проблема и са полицијом. Чак ме више ни на Хитну нису хтели возити. Стално сам правио проблеме, тукао се... Стварно сам био незгодан, и за себе и за људе око мене. Мало-мало па бих завршио у полицијској станици, тамо би ме истукли, чак ми је један полицајац запретио: "Ако будеш још једном у мом рејону моје људе узнемиравао, у лудницу у Врапчу ћу те слати. Нећеш више иаи к мени у полицију, да узнемираваш моје људе". Толико изазовем инцидената у граду да ником није јасно шта се и како догодило. Знао сам створити такву гужву у дискотеци "Салун" да сви ван изађу. Направим такву сплетку да се унутра потуче по 30-40 људи. Није се знало зашто, ко, с ким, због чега; такву збрку направим унутра. И све до те 92. године, то се тако дешавало једно две године, живео сам само за алкохол и ништа нисам размишљао, нисам гледао ни иза себе ни испред себе. Живиш само за тај дан... Касније ми је постало јасно колико су сви ти дани били бескорисни. Осим тога, и данас се чудим кад се сетим какав сам тада био. Јер, ја у животу пре тога никада нисам пио. Ако сам за Нову годину попио чашу вина или пива... А коју сам количину алкохола улио у себе у том периоду! Или, никад се нисам у животу потукао, нисам такав човек, да сам агресиван... А знао сам се тада потући са седам-осам људи, и био сам у стању да их све претучем. Кад уђем у диско-клуб, већ су ме знали сви избацивачи, одмах се њих пет-шест окупи око мене. Одмах, чим ме виде, јер кажу да ће бити гужве. После ми нису дозвољавали ни да улазим. Тукао сам се и са полицијом... Ех, Сама Богородица ме је чувала... Био сам почео да изазивам војску и полицију, баш су ми они постали мерак, што више њих истучем ја ћу, мислио сам, бити већи. Па се побијем са њих четири-пет, и сви остану лежати на земљи. А кажем, пре се уопште нисам тукао, ма да сам се поречкао са неким, а камоли се потукао... Колика сила, деструктивна, може да буде у човеку! Касније, у манастиру Лепавини, сазнао сам и каква је то била сила.

Те фаталне ноћи сам се вралао кући. Био сам пре тога у кафани. Пио сам, избила је туча, мало сам се потукао и - кренуо кући. Стигао сам до зграде и пошао горе уз степенице, у стан... Ни сам не знам како, али као да ме нешто одједном подигло кад сам се пењао, то је био трећи спрат. Сећам се веома добро, знам да сам се ухватио за онај гелендер и почео викати, тачно се сећам свог вриска, нешто као: Оооо... Као да ме је нешто дигло у ваздух и - доле! И дан-данас размишљам како сам ја то са девет метара пао на главу у подрум. Јесам био попио, али нисам био толико пијан да бих се тако превалио преко гелендера. А имао сам тај осећај да ме је нешто подигло са степеништа и бацило доле на бетон. Вилицу сам сломио, главу слупао... Хвала Богу да сам жив остао.

Лежао сам у том подруму, моја пријатељица С. је била горе у стану на четвртом спрату. Онда је дошла полиција, па кола Хитне помоћи, и одвезли су ме у болницу. Био сам најпре у шок-соби, а онда сам лежао у болници петнаестак дана. Изашавши, опет ме је нешто вукло ка оној девојци. Чуо сам се с њом и након месец дана од мог изласка из болиице ми смо се видели. Кад ме је угледала, свег сломљеног, она је целу ноћ плакала. Били смо вани, у неком кафеу, па отишли код ње, и она је цело време плачули говорила да је њена мама крива, да је уствари она све то радила, да сам се ја превише играо а да је она превише веровала својој мами. На неки начин се кајала, било јој је жао због оног што се догодило. Мени испочетка није баш било јасно зашто се она каје, нисам то ни узимао превише озбиљио. После сам се сетио да ми је она раније, пре мог пада, претећи пренела речи своје мајке да ћу ја гол-голцат лежати плахтом прекривен и да ме моја рођена матер неће нрепознати. То се управо тако и догодило: након што сам пао лежао сам у шок-соби гол-голцат, плахтом прекривен. И лик ми је био сасвим промењен; дуго ми је после пада требало да схватим, заправо прихватим чињеницу да сам пре тога сасвим другачије изгледао.

Све је, ето, од оне вечере и оног плеса кренуло низбрдо, и то не само за мене, било нас је неколико, четворица-петорица, који смо заједно свирали у групи и требали снимити плочу. И сви смо ми јели оно месо које је њепа мајка донела. Ја га и нисам баш много појео, али ови су га јели два дана, давили су се у њему. Један од тих мојих пријатеља је умро након три месеца, једноставно се срушио; од срца је умро. Други пријатељ, он је био продуцент тог нашег пројекта, сасвим се окренуо алкохолу, а што је још горе, почео је да верује да га прогања ФБИ, да га прогањају ЦИА и КГБ, прича да му свемирске летелице лете изнад куће, да кочије некакве долазе по њега... То је већ годинама тако. Скренуо... Од свакога ко му дође тражи куну или две, за алкохол; нико му више не даје. И свакоме прича да га прогањају... Трећи пак пријатељ, и он се одао пићу. Стално је у кафани, и иста прича: прате га, сви су криви... Некад је имао нормалан живот, децу, фамилију, радио је; ево, већ десет година он ништа није привредио... Сећам се једне претње оне девојке. Били смо у кући и вероватно сам јој добацио нешто непријатно или био нељубазан према њој, па ми је она рекла да је била са мамом код хоџе, на највишем минарету у Босни, да је она тамо клела и да је хоџа правио некакве записе за мене и моје пријатеље. Говорила је да би она чеиње била са мном да нисам отишао из школе и ухватио се музике и својих пријатеља, па да ће ми зато и другове сравнити са земљом. И, ето, успела је... Што се тиче њене мајке, она је пола живота и више провела у инвалидским колицима. Памтим да јој је ћерка причала, још док смо заједно радили у школи, да им је бог - или као неки светац - дошао у кућу, да је тада мајка наједанпут из колица устала, па пала на под, окретала се по њему, ударала... Углавном, колица јој више нису требала. Не верујем да је лагала, јер у школи је брујала по целе дане да се у њеној кући догодило чудо, неки људи су и ишли к њој да то виде...

Кратко време после мог изласка из болнице, не знам како и зашто, силно сам зажелео да што пре видим једну своју побожну познаницу. Нешто ме вукло да обавезно одем до ње. И отишао сам... Морао сам најпре да јој објасним ко сам. Није ме одмах препознала, појавио сам се пред њом сасвим отечен. Дао сам јој личну карту, онда и одговарао на њена питања: јел знаш овог? јел знаш оног? док се није уверила да сам то ја. Кад је чула целу причу, рекла ми је да се морам спасавати и да одем у манастир Лепавину. Кад је споменула ма настир, само сам одмахнуо: ма какав манастир, само ми још го треба у животу. Нисам хтео ни чути за то. Она је била упорна, долазила ми је у стан, по С. поручивала да идемо у манастир. Мени је та идеја била смешна... Једанпут смо ипак кренули, нас троје. Дошли смо до Главног колодвора и кад сам ја видео кафану - имао сам нешто новца - отишао сам да пијем. Њих две су, међутим, отишле у манастир.

После, кад су се вратиле назад, С. ми је причала где је је била и како је тамо. То ме је мало смекшало, стекао сам неко поверење, али је још увек било отпора. На крају, ипак сам отишао. Био сам, први пут, у манастиру на молитви пред чудотворном иконом Мајке Божје Лепавинске. И онда, кад сам се вратио кући... не знам како бих то рекао, не могу то да опишем. Дошао сам кући, било је тачно пет сати послеподне, то је до тада било моје време, кад се иде у кафану. И први пут се у мени тада јави глас савести: како можега ићи да пијеш, па био си тамо, у манастиру, на молитви? Почео сам сам са собом да разговарам. Био је то први дан да нисам отишао ван, у кафану! Други дан сам опет имао искушење, хоћу ли отићи да пијем или нећу. А трећи дан послеподне, био сам прилегао... да ли је то био сан или је то била јава - стварно не бих могао рећи шта је то могло да буде - али испред мене се појавио - лик Богородице! Отворио сам очи, па онда рекао С: "Знаш шта ми се догодило? Не знам да ли је то био сан" -али нисам сањао, нисам био спавао! - "испред мене се појавио лик Пресвете Богородице". И од тада ја више нити један једини пут нисам дошао у искушење да одем у кафану! Од тада па све до дан данас, хвала Богу. Да не причам о томе како сам цели начин живота променио. Заправо, вратио сам се у стање у којем сам био пре десетак година, јер пре оних чудних догађаја ја никад нисам ни пио. Исто тако, никад више нисам дошао у искушење да некога преварим, или слажем, или да некога повредим, било физички било психички. А колико сам само пре тога људи повредио, и не знајући да сам их повредио! Не могу се сетити да ли сам то негде прочитао или ми је то о. Гаврило рекао, али запамтио сам да кад се искушење врати, онда је седам пута јаче. Не дај, Боже, да је приближно ономе какво је било, а камоли седам пута јаче!

Отишао сам матери у Лику, њу је она девојка раније називала телефоном. Тада сам јој испричао да посећујем манастир, тада сам можда први пут у животу био искрен према мајци. Испричао сам јој шта се мени догађало, шта сам све преживљавао, колико сам пио... Матер је плакала док је то слушала. Тад сам донео кући копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Лепавинске, и освећену воду. Читао сам молитве, кућу осветио водом... Више никад она девојка није назвала, иити је мене више прогањала. Престали су сви контакти, није ми више долазила пред кућу, звала, досађивала... Нестала је...

У мом садашњем послу се нон-стоп ради, велики је притисак, треба током целог дана, од седам ујутро, задржати концентрацију и бити пријазан. Понекад осећам да у тој радној напрегнутости и градској ужурбаности нешто није у реду... Сам себи постављам питања: куда све то води, зашто све то? Онда ми је потребна молитва, она ме смирује. А откад постим петком - у задње време петком ништа не једем, само воду попијем и узмем једну кашичицу меда ујутро - приметио сам да на послу цели дан у мени има много енергије. Толико радим, а навече уопште не осећам умор. И тако, трудим се да будем смирен кад радим са људима, кад разговарам са њима, желим да их саслушам до краја, изађем им у сусрет, избегнем неке непријатне ситуације...

Сада, са овим искуством које сам стекао, свима онима са којима разговарам о животу - и ако нису верници и не знају ништа о Цркви - причам о овоме што ми се догодило, да би из тога могли извући неке закључке. Из властитог примера знам какав човек може да буде, и како може да настра-да. Зато им стално говорим о манастиру Лепавини, где сам се ја спасио. Причам им како сам се спасио, и о чудотворној икони Пресвете Богородице, и о молитви пред њом..."

М.Б.

Чуда Мајке Божије Лепавинске, манастир Лепавина, 2000, стр.36-50.

Аутор блога са архимандритом Гаврилом у манастиру Лепавини 2002.г.

Свети Јустин Ћелијски - Осуђени на бесмртност

2010-04-30T09:01:00.000-07:00

Људи су Бога осудили на смрт; васкрсењем својим Он их осуђује на бесмртност. За ударце враћа им загрљаје, за увреде - благослове, за смрт -бесмртност. Никада људи нису показали више мржње према Богу него када су Га распели; и никада Бог није показао више љубави према људима него када је васкрсао. Људи су хтели да и Бога учине смртним, али је Бог васкрсењем својим учинио људе бесмртнима. Васкрсао је распети Бог и убио смрт. Нема смрти више. Бесмртност је опколила човека и све његове светове. Људска природа је васкрсењем Богочовековим неповратно поведена путем бесмртности, и постала страшна и за саму смрт. Јер до Христовог васкрсења смрт је била страшна човеку; од Христовог васкрсења човек постаје страшан смрти. Живи ли вером у васкрслог Господа, човек живи изнад смрти, недосежан је за њу; она је подножје ногама његовим: смрти, где ти је жалац? пакле, где ти је победа? И када Христов човек умире, он само оставља тело као одело, у које ће се опет обући на дан Страшнога суда.
До васкрсења Спасовог смрт је била друга природа човекова; живот прва а смрт друга. Човек се био навикао на смрт као на нешто природно. Али васкрсењем својим Господ је све изменио: бесмртност је постала друга природа човекова, постала је природна човеку, а смрт - неприродна. Као што је до Христовог васкрсења било природно да људи буду смртни, тако је од Христовог васкрсења постало природно да људи буду бесмртни. Грехом је човек постао смртан и пролазан; васкрсењем Богочовековим он постаје бесмртан и вечан. У томе је сила, у томе моћ, у томе свемоћ Христовог васкрсења. Без њега, хришћанства не би било. Међу чудима оно је највеће. Сва остала чуда ничу из њега и своде се на њега. Из њега ничу и вера, и љубав, и нада, и молитва, и богољубље, и братољубље. Гле, ученици - бегунци, који су побегли од Исуса када је умро, враћају Му се пошто је васкрсао. Гле, капетан страже је исповедио Христа као Сина Божјег када је видео где васкрсава из гроба. Гле, сви први хришћани постали су хришћани зато што је Господ Исус васкрсао, зато што је победио смрт. То је оно што ниједна друга вера нема; то је оно што Господа Христа диже изнад свих богова и људи. Због Спаситељевог васкрсења, због његове победе над смрћу, људи су постајали, постају и увек ће постајати хришћани. Сва историја хришћанства није ништа друго до историја једног јединог чуда, и то чуда васкрсења Христовог, које се непрекидно продужује из дана у дан, из године у годину, из века у век до - Страшнога суда.

Човек се роди не онда када га мајка роди на свет, већ када поверује у васкрслог Господа Христа, јер се онда роди за живот бесмртни и вечни, а мајка роди дете за смрт, за гроб. Васкрсење Христово је мајка свију нас, свију хришћана, мајка бесмртника. Вером у васкрсење човек се поново рађа, за вечност рађа. - То је немогуће! примећује сумњало. А чуј шта васкрсли Господ вели: Све је могуће он-ме који верује! А верује онај који свим срцем, свом душом, свим бићем живи по Еванђељу васкрслог Господа Исуса.
Вера је наша победа којом побеђујемо смрт, вера у васкрслог Господа Исуса. Где ти је, смрти, жалац ? А жалац је смрти - грех. Васкрсењем својим Господ је „притупио жалац греха". Смрт је змија, а грех је њен жалац. Кроз грех смрт точи свој отров у душу и тело човеково. Што више грехова човек има, то више жалаца има кроз које смрт точи отров свој у њега. Када оса уједе човека, он се свим силама стара да извади жалац. А када га уједе грех, тај жалац смрти, шта треба да ради ? Треба вером и молитвом да призове васкрслог Господа Исуса, да жалац смрти извади из душе његове, и Он ће то свемилостиво учинити, јер богује милошћу и љубављу. Када многе осе нападну тело човеково, и избоду га својим жалцима, тело се отрује и умре; тако бива и са душом човековом када је многи греси жалцима својим избоду: она се отрује и умре смрћу без васкрсења. Побеђујући Христом грех у себи, човек побеђује смрт. Ако ти прође један дан а ти ниси победио ниједан грех свој, знај - постао си смртнији. Победиш ли пак један, два, три греха своја, гле, ти си постао млађи младошћу која не стари, млађи бесмртношћу и вечношћу. Не заборављај никад: веровати у васкрслог Господа Христа значи - водити непрекидну борбу са гресима, са злом, са смрћу. Да човек заиста верује у васкрслог Господа доказује ако се бори са гресима и страстима; бори ли се са њима, бори се за бесмртност и живот вечни. Не бори ли се, узалуд је вера његова. Јер није ли вера човекова - борба за бесмртност и вечност, онда, реци ми, у чему се она састоји ? Ако се вером у Христа не постиже васкрсење и победа над смрћу, онда - нашто нам она? Ако Христос не уста, значи грех није побеђен, смрт није побеђена. Ако пак нису побеђени ни грех ни смрт, онда -зашто веровати у Христа? Ко се вером у васкрслог Господа бори са сваким својим грехом, он постепено појачава у себи осећање да је Господ заиста васкрсао, заиста притупио жалац греха, заиста победио смрт на свима бојиштима.

Грех поступно смањује душу у човеку, сатерује је у смрт, претвара је од бесмртне у смртну, од непролазне у пролазну. Што више грехова, то смртнији човек. Не осећа ли се човек бесмртним, знај - сав је у гресима, сав је у кратким мислима, сав у спарушеним осећањима. Хришћанинов је позив: борити се са смрћу до последњег даха, борити се до коначне победе над њом. Сваки грех је одступање; свака страст је бежање; сваки порок је пораз.
Не треба се чудити што и хришћани умиру телом. То је стога што је умирање тела - сејање. Сеје се тело смртно, вели Свети апостол Павле, и оно клија, ниче и расте у тело бесмртно. Као посeјано семе, тело се распада, да га Дух Свети оживи и усаврши. Да Господ Христос није васкрснуо тело, какву би корист оно имало од Њега? Он не би спасао целога човека. Ако није васкрсао тело, зашто се онда оваплотио, зашто узео тело на Себе када му ништа није дао од свога Божанства? Ако Христос није васкрсао, онда - зашто веровати у Њега? Искрено велим, ја никад не бих веровао у Христа да није васкрсао и тиме смрт победио. Нашег највећег непријатеља победио и бесмртност нам даровао. Без тога, овај је свет хучна изложба одвратних бесмислица. Једино својим славним васкрсењем чудесни Господ нас је ослободио бесмислености и очајања, јер ни на небу ни под небом нема веће бесмислице од овог света без васкрсења, и нема већег очајања од овог живота без бесмртности. И ни у једном свету нема бића несрећнијег од човека који не верује у васкрсење мртвих. Боље би било таквом човеку да се никад ни родио није.

„Днес спасение миру"... У чему се састоји то спасење? Не у смрти већ у васкрсењу. Господ нам је сву тајну спасења казао својим васкрсењем. Спасти се значи: телу свом и души својој осигурати бесмртност и живот вечни. Како се то постиже? Не друкче него богочовечанским животом, новим животом, животом у васкрслом Господу и ради васкрслог Господа. За нас хришћане је овај живот на земљи школа у којој учимо како ћемо себи осигурати васкрсење и живот вечни. Јер каква нам је корист од овога живота ако њиме не можемо стећи живот вечни ? Али, да би човек васкрсао са Господом Христом, треба најпре да пострада са Њим, и његов живот доживи као свој. Учини ли то, он ће на Ускрс, заједно са Светим Григоријем Богословом, моћи рећи: „Јуче - ја бејах распет са Њим, данас - оживљујем са Њим; јуче - бејах погребен са Њим, данас - васкрсавам са Њим."

У цигло четири речи сабрана су четири Христова Еванђеља: Христос воскресе! - Ваистину воскресе! У свакој речи по Еванђеље, а у Еванђељима - сав смисао свих светова Божијих, видљивих и невидљивих. И када се сва осећања човекова и све мисли саберу у гром ускршњег поздрава: Христос воскресе! тада радост бесмртности потресе сва бића, и она усхићено одгрме чудесни ускршњи отпоздрав: Ваистину воскресе!

1935.

+ + +

Благовољењем Духа Светога и Светом Сабору епископа Српске Православне Цркве, а пре свега Божијом вољом исказаном преко љубави благочестивог православног народа не само наше Србије него и других хришћанских земаља који поштоваше и молише се преподобном старцу Јустину Ћелијском, на редовном мајском заседању САС СПЦ, 29.априла 2010.године, у календар и ред Светих Српске Православне Цркве унесено је име - Светог Јустина Ћелијског.

Нека се радује земља Српска и Сва Васељена јер је у лику архимандрита Јустина (Поповића) препознала ново светило Православља и још једном препознала истинске узоре у овом обремењеном свету !

Празник Светог Јустина Ћелијског и Свесрпског ће бити обележеван 01.јуна (14.јуна по световном календару), када се обележава и дан Св.Јустина Мученика и Философа по коме је Св.авва Јустин добио име.

Молитвама Светог Јустина Ћелијског, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас !

Македонска сцена

2010-03-11T12:41:00.000-08:00

Духовна позадина света у којем смо, поробљена је бесмислом, без-светлошћу, јер избегава да учествује и остварује се у Богу, самим тим лишава себе свега онога што нам Бог може дати – истински живот, светлост ума, радост духа... Зато често кажемо да овај свет лежи у тами. Унутрашња духовна хаотичност, не-видица, избија на површину, жели да се изрази, често пута кроз очај и бунт...

Праотац Адам је кроз тугу и плач чезнуо за Богом. Данашњи очај и чежња за смислом, често пута, не налазе пут до Бога, остају загледани у себе и у своју уметничку или неку другу изражајну лепоту, која је у корену празна... Тај унутрашњи крик разделио се у савременој умености на разне правце.

На питање једном духовнику да ли се може преко рок музике, рок културе или било које друге културе која је већим делом везана за земљу доћи до Бога, до смисла ? Одговор је био „Да. И на странутицама може се погодити пречица која ће одвести до правога Пута“

Иза овога народа је остало тешко време наметнутог материјализма и потиснуте, природне, народне побожности... Душа и срце су се скупили у страх и постали подозриви према свима и свему. Не отворени, не љубавни, искомплексирани...

Сматрам рок музику најискренијом модерном музиком. Разлог је тај што често жели да пренесе поруку, став, па и по цену неулагивања публици и њеним осећањима. Ова мисија је успешна ако се идеја публике поклопи са идејом која се преноси. То се дешава када је извођач, „медијум“, искрени духовни испитивач и трагач. Та потрага не долази увек одмах до смисла, него креће од бунта према важећим мерилима, одбацује их јер се увиђа да нису искрена и истинска.

Могуће да је процес појаве првих православно оријентисаних група у бившој Југославији био изазван историјским романтизмом, „споменицима културе“ и слично... Могуће да је била и истинска потрага за Богом попут албума групе Идоли „Одбрана и последњи дани“ из 1981.године (који је не случајно проглашен за најбољи југословенски рок албум). Помињање Бога се провлачило кроз многе популарне рок групе тога времена: Smak, Yu grupa, Kerber, Riblja Corba, Generacija 5 …

У Македонији су се више формирале рок групе које су се бавиле обрадама народног мелоса или комбинацијама православних мотива и текстова са разним музичким облицима...

Једна од првих запаженијих група је била Падот на Византија. Из те групе је настала вероватно најкључнија и најкултнија група ове сцене – Мизар.

Горан Таневски, група Мизар, 2008.год.

Из душа уморне и обремењене омладине зачуо се вапај:

„Услиши мја, јако Твој отрок јесам...“

...у песми Градот е нем , групе Мизар. Група је са том песмом победила на Суботичком фестивалу младих бендова 1987.године...

Мизар, Анастасија, Архангел, као и на другој страни – Идоли, ЕКВ, Кербер, Леб и сол и многи други бендови 80-их су несвесно постали прелаз из рок бунта у неки вид духовности...

Православље је дало наду обремењенима и истрошенима. Вратило је оптимизам, довело до Смисла – Христа и везало за Цркву. Оно прошло и сувишно је касније одбачено.

Да заобиђем доста тога и да поменем само пар кључних појава у тој сцени. За многе најпознатији састав ове сцене је Анастасија. Они су се показали као одлични композитори музике за театар, позориште и филм.

Вероватно најзапаженији материјал је њихов soundtrack за филм „Before the Rain“. На албуму се нашао и први сингл групе - „Премин“, комплексна, амбијентална ствар са примесама православних вокала, уз коришћење старих традиционалних инструмената (кавал, гајде,...). А и текст је мистичан. Прича о „преласку“ пустињака из овога живота, ка Богу...

Стојах, да не би достојал пред не знам чија, чија врата.

И пак проверувам, буден сум ил сонувам,

Созерцувам или прелествувам

Кој ђавол ке го знае...

И барам знак, траги од страдање

Дали е ова земљата

По која Тој некога одеше...

Навистина ли Го убија оној што ги избра,

Што ги ги изведе низ пустиња.

Зошто стојам скаменет и немам таква сила ?

Не верувам ли доволно или неточно сум сватил ?

Од каде тие сомнежи, од каде тој страв ?

Да ли ке ми отвори, да ли ке ме прими внатре ?

И Оној од кого сум нема да дозволи,

Оној што ме возљуби нема да ме остави

Сам среде шума густа од раце што ме грабаат

О, Боже, Господи, слава Тебје !

...

Албум Melourgia који је објављен 1997-е представља компилацију ствари које је група радила за разне позоришне представе и емисије. На њему се налазе обраде народних мотива и песама попут Лажи ме сестро или историјских - Самоиловите слепци као и сјајан инструментал, тако рећи финале за представу Rosenkrantz and Guilderstern are dead.

После овог албума група је објавила мање запажени Nocturnal, овога пута скроз у елетронском фазону. По мени фин пројекат са којега бих издвојио ствар Мост.

Наставимо сада причу о Мизару, који је одиграо доста важну улогу са првим албумом, поготово са поменутом ствари „Градот е нем“. Поред ње, на том албуму који је дан угледао тек 1988-е истичу се остале одличне ствари: Истекувам, Магла, Ходен же (на старословенском, цитат из Јеванђеља о призвању првих Христових ученика), Девојка од бронза и Дождот.

Други албум под називом „Свјат dreams” (по обради Eurythmics - Sweet dreams која се налази на албуму ) на којој се издвајају песме: Глас, 1762 (обрада народне) и за мене омиљена – Думање, са мотивим песме Константина Миладинова:

Зашчо, зашчо ја да љубам

Зашчо себеси јас да губам ?

Јарка младост, јарко греит,

И ко цвекје ми венеит .

Барам сенка да с`оладвам

В место сенка – в жарој падвам.

Ела младост, усили се

И во мене угасни се !

На почетку балканских ратова 90-их година, група се распада, чланови одлазе свако на своју страну, већина ван земље...

Дуго очекивани повратак на сцену македонске групе се десио почетком 21 века са новим певачем, иначе кључним човеком групе Анастасија – Гораном Трајковским. Група се избламирала са првом песмом са албума „Амфилохиј“ јер је пала под утицај политике и антисрпске пропаганде тренутних власти... Наравно, погађате која је главна личност ове песме. На албуму се издвоја сјајна песма Почесна стрелба. Поред ње бих издвојио и Ова не е мојот дом.

Иако је Горан Трајковски битна личност ове сцене, Мизару је недостајао мистични, дубоки глас Горана Таневског, главног певача групе... 2008.године група са Гораном Таневским снима албум „Поглед кон цветната градина“ Врло успешан и квалитетан музички пројекат. У наредном посту на овоме блогу имаћете прилике да прочитате рецензију овог албума.

+ + +

Овде бих завршио, ако се може завршити само са овим. Кажем то из разлога јер су ове групе оставиле утицаја у неком мом духовном сазревању и доласку до Православља, тамо негде, средином 90-их година... Пре Мизара и Анастасије сам слушао страни рок, хард рок који је стваран негде од краја 60-х до почетка 80-их (док је и вредео нешто), а после ових група, одмах сам купио први диск духовне музике, била је то збирка богослужбених ствари у извођењу Првог Београдског Певачког Друштва...

Владан Филиповић (1965-2009)

2010-03-08T08:06:00.000-08:00

Што је више наших ближњих који се преселе на Небо, толико је наша веза са Небом све чвршћа и јача. То више осећамо небеску Цркву и заједницу две реалности, ове наше, ниже, и оне више, Небеске...

Данас је тачно шест месеци од блажене смрти нашега брата у Христу Владана.

Преносим вам текст Некролога који сам написао испред нашег братства "Хиландар" у Ваљеву и који је објављен у Православљу (број 1023, 1.11.2009.год)

Владан Филиповић

(1965 – 2009)

У предвечерје, 8.септембра, у манастиру Хиландар, упокојио се наш пријатељ и брат Владан. Тајна је велика - душа хришћанска, и Владин унутрашњи однос са Богом и Његова промисао свима нама остају непознати. По делима судимо о другима, а судећи по његовим делима, познавали смо једнога доброг хришћанина који се преселио у живот вечни, без великог бола, на месту у којем би то сваки истински хришћанин пожелео...

Рођен је на дан Св.великомученика Пантелејмона 1965.године у Ваљеву од оца Златибора и мајке Јелене. Свој живот је проживео тихо, али пожртвовано, природна доброта је сијала из њега. Био је спреман свима да помогне, утеши људе у тренуцима туге, када је могао и материјално би помогао некога, имао је увек стрпљења да се потруди око потреба других. Доста је помагао православне манастире радећи у њима. Са својим пријатељем Ивицом је последњих година посетио и помогао многе православне светиње, почев од Косова, па све до Украјине и Русије. Стизао је до далеког севера Русије, Белога мора, Соловјецког архипелага, острва Анзер где је радио у обнови тамошњих скитова.

Његова љубав и пожртвованост се показивала на разне начине и пуно је таквих примера... сећамо када се због високог шећера једно време лечио у ваљевској болници, затицали смо га да помаже медицинским сестрама и лекарима да пресвуку или преместе болеснике. Волео је доста да чита, поготово савремене руске подвижнике и светогорце. То му је било највеће задовољство.

Последњих година био је секретар нашега друштва „Хиландар“, где су га многи људи упознали и заволели... Са поносом ћемо га се сећати, помињати у нашим молитвама као истинског сабрата и пријатеља, исто тако свесни ненадокнадивог губитка...

Петомесечни живот радника у манастиру Хиландар му је протекао у послушању. Радио је у манастирској књижари – магацину. Свој посао је прихватио као монашко послушање са обзиром да се озбиљно размишљао да временом остане и буде манастирски искушеник. Мајка Божија га удостојила већега дара, да га у Њеном врту ослободи земљаских брига и смућења и безболно преведе у наручје љубећега Сина свога.

Преминуо је од срчаног удара, преко пута манастирске капије.Братија манастира му је положила тело у капелу Благовести изнад монашке костурнице и читала псалме и молитве.

Опело је обављено у среду 16.септембра у цркви Св.великомученика Георгија у Ваљеву поред које је Влада живео и у коју је често долазио на богослужења. Опело је служио епископ ваљевски Господин Милутин са бројним свештенством. Поред ненадокнадивог губитка и туге, неодољиво се осетила она тиха Божанска радост јер је умро човек, који је живео за Христа и за Живот Вечни.

Владика Милутин је између осталога рекао: „Од данас и земља Србије је светија јер је примила у себе тело благочестивог човека из Свете Горе Атонске, манастира Хиландара“. Од брата Владе се речима опростио и старешина цркве отац Мирослав, који је брата Владу добро познавао: „Савијао је своју главу и колена ка земљи од које је живео и усправљао их ка Богу у кога се надао.“

Тело брата Владe је похрањено на Новом ваљевском гробљу да тамо чека Васкрсење мртвих и Живот вечни.

На крају ћемо цитирати поуку, која је исписана изнад једне келије у манастиру Хиландар:

„Ако умреш пре него што умреш, нећеш умрети када будеш умро“.

Вечан ти покој, вечна ти Небеска радост брате Владо !

Брат Влада, септембар 2008

Влада (са аутором овог блога) на повратку из манастира, Лелић, фебруар 2008

Влада, острво Анзер, Соловјецки архипелаг, август 2008

Гроб брата Владана, Ново ваљевско гробље

"Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века"

Свети Фанурије

2010-02-27T10:31:00.000-08:00

Сусрет са Светим Фануријем

Од раније сам виђао иконе овога светитеља и приметио сам да је доста поштован у грчком народу. Мој први озбиљнији сусрет са њим се десио у виду благослова за молитве њему, који сам добио од старца Гаврила на Светој Гори прошле, 2009. године.

Пешачећи по касном јулском сунцу, по земљаној, у медитеранско шибље и ловор, зараслој светогорској стази, од манастира Ивирон ка манастиру Кутлумуш, негде изнад келије чувеног старца Пајсија, дошли смо по благослов код једног од најчувенијих стараца Свете Горе, старца Гаврила. Благослов Божији се овога пута пројавио јер је међу гостима код старца био један младић, Грк, који је студирао у Србији и знао наш језик. После вечерње службе која се састојала у немом окретању бројаница у запарној капели старчеве келије, пред иконом Мајке Божије која је замироточила, старац је два моја пријатеља и мене примио на благослов и разговор.
Док је због старости и болести лежао на кревету и окретао бројаницу, радосно је се осмехивао и са љубављу одговарао на наша питања. Питања пријатеља и моја питања су се сводила махом на егзистенцијалне ствари које свакога у нашим годинама муче: посао, женидба, спасавање у свету,... Поменуо нам је Св.Фанурија, ранохришћанског мученика чија се благодатна помоћ пуно пута пројављивала у прошлом времену и данас. Каже старац да се њему обично Грци моле када нешто изгубе или када им је нешто потребно попут посла, брачног друга и слично.

После пар дана у Дафнију сам купио његову прелепу иконицу, у коју сада гледате. Успео сам да пронађем акатист њему, можете преузети са линка који се налази испод овога текста.

Захваљујем се Богу и Св.Фанурију на његовим молитвама, јер сам добио посао вероучитеља и први састанак вероучитеља у нашем намесништву на који сам ја дошао био баш на дан прослављања Св.Фанурија 27.августа...
И даље се уздам у молитве овога дивног светитеља и препоручујем све вас његовим молитвама !

Од срца се захваљујем мојој сестри у Христу Бојани Терзић из Атине која је пронашла доле написано житије и чудо Св.Фанурија и превела га ради користи свију нас – Св.Фанурије нека јој узврати најбоље што може !

Свети Фанурије

Св.Фанурије је без сумње врло значајна млада фигура, која се на својствен начин издваја од осталих Светитеља Хришћанства, јер се не прославља само једном годишње, већ се захваљујући народном веровању често прави позната фануропита (пита Св.Фанурију)
Св.Фанурије који је живео у римско време, храбро се сукобио са идолопоклоничким светом, јер му хришћански дух Богочовека није дозвољавао да се одрекне његових несумљиво врлинских начела.

Дванаест страдања које је претрпео Светац, за нас представљају веома јак подстрек да издржимо и сачувамо моралне вредности Хришћанства, како би смо изашли као победници непрекидне борбе против безверја и неправде нашега времена. Светац нас је поучио својим животом, иако се ми сада не боримо са римском војном влашћу и грозним Агаренима, треба да се суочимо са спретно постављеним замкама материјализма и атеизма, који покушавају масовно да привуку хришћанске редове.

Св.Фанурије нас је поучио да се венац врлинског живота не може лако задобити, већ само непрестаним испитима, храброшћу, стрпљењем и издржљивошћу. Као истински борци вере подражавајмо узоран и беспрекоран свечев живот како бисмо се и само удостојили да осветламо хришћанско име које носимо, као што је и он сам то учинио.

О свечевом животу

О пореклу и животу Св.Фанурија не постоје конкретни подаци, будући да су они изгубљени у временима прогона.
Једини подаци које имамо у вези са Св.Фануријем су они везани за проналажење његове иконе, око 1500.године, према житијима, а према другим изворима 1355-1369.године. Неки тврде да је икона Св.Фанурија нађена на Родосу, а неки да се то догодило на Кипру.

Проналажење иконе

Вратићемо се у прошлост, када су Агарејци заузели Родос и одлучили да обнове градске зидине, које су варварски уништили сравнивши их у рату вођеном неколико година пре тога.

Почели су дакле да шаљу раднике изван јужног дела тврђаве и да скупљају камење од полу-разрушених стамбених кућа, како би поново саградили нове и јаке зидине свога града. Изненада су међу рушевинама пронашли прелепу, али доста оштећену цркву са једне стране, унутар које су пронашли мноштво икона, на којима се од старости нису разазнавале фигуре Светаца, као ни слова, која су имали на себи.

Само једна изванредна икона се издвајала од осталих, коју време није дотакло и имала је представу младића одевеног у војну униформу. Митрополит Родоса Нил се одмах нашао на лицу места и прочитао јасно исписано име Свеца, који се звао Фанурије. Потрешен Свечевим пројављивањем, Његово Преосвештенство је приметио да је Светац обучен као римски официр, док у левој руци држи крст, а у десној запаљену свећу. Иконописац је око иконе осликао 12 представа страдања, којима је Светац био изложен, а који јасно говоре о његовом животу.

Следе представе осликане на икони:

А` Светац стоји усправно пред римским испитивачем и исповеда хришћанску веру.

Б` Војници ударају Фанурија камењем у главу и уста, како би попустио и одрекао се Господа.

В` Војници су подивљали од Фануријеве упорности, оборили су га на земљу и бесно га туку моткама, не би ли сломили његов морал.

Г` Фанурија зверски муче у затвору. Потпуно је наг док му војници кидају кожу оштрим металним алатом. Светац без поговора трпи страшне муке.

Д` Фанурије је поново у затвору и моли се Богу да му да снаге како би издржао до краја мучење.

Е` Светац је поново пред римским испитивачем и одговара за свој став. На његовом смиреном лицу се види да нити мучења која је поднео ни будуће претње тиранина нису поколебали његову веру, и он непомичан чека још гора мучења.

Ж` Фануријеви џелати манично и сурово горе свећама његово наго тело. У овој сцени се види непревазиђена жртва за Распетога. Светац изнова побеђује својом непокорном вољом и надом у Господа.

З` Овде дивљи мучитељи користе механичке справе како би досегли врхунац мучења. Везали су Свеца на скалу која се окреће, и која му меље кости. Он трпи без поговора, док се на његовом лепом лицу осликава неописиви мир, јер трпи Господа ради.

И` Фанурије бива бачен у рупу, како би га прождрле дивље звери, док његови џелати одозго посматрају његов крај. Звери су се буквално припитомиле од Божије благодати, и окружују га мирно као јагњићи и уживају у његовој близини.

Ј` Његови џелати нису задовољни резултатом и ваде га из рупе, бацајући на њега велику стену, сигурни да ће га сада довршити. Ни овога пута не успевају у својој намери.

К` У овој сцени је представљен Светац пред жртвеником, на коме га џелати терају да жртвује, стављајући му на дланове врели угаљ. Фанурије и из овога испита излази као победник, а то се види по ђаволу у облику змаја који лети плачући због свог неуспеха.

Л` Последња сцена је и крај његовог мучења. Приказује Фанурија баченог у пећ како стоји на клупици окружен пламеном и димом. Светац је у непрестаној молитви Богу, без икакве жалбе и непобедиво се уздиже на небо, пун задовољства због мука које је претрпео Господа ради.

Изградња храма

Тадашњи митрополит острва, Нил, је пажљиво проучио пронађену икону и показало се да је Фанурије био један од најзначајнијих великомученика наше вере. Одмах је послао делегацију владару острва, молећи да му да дозволу за обнову цркве. Када је владар одбио да му да дозволу митрополит је лично отишао у Цариград и успео да обезбеди од Султана дозволу коју је тражио. Убрзо потом се вратио на Родос и подигао храм тачно на месту на коме је раније био изван градских зидина. Храм је сачуван до данашњих дана и од тада представља место поклоништва свих хришћана.

Подаци о налажењу иконе

Посматрајући икону Св.Фанурија пронађену на Родосу, можемо извући многе вредне податке, као на пример :

1. По имену Свеца на икони може се закључити да је грчког порекла
2. Такође закључујемо да су му родитељи били врло благочестиви, будући да су му дали овакво хришћанско име.
3. Младић је био врло образован будући да је био официр.
4. Мучеништво Св.Фанурија се вероватно одиграло у II и III веку, када су прогони Хришћана били у пуном јеку
5. Фанурије је очигледно био великомученик на основу великих мучења која је претрпео.
6. На основу представе на икони може се закључити да је Св.Фанурије пострадао у младој доби.

Чуда Св.Фанурија

Св.Фанурије је учинио многа чуда над верницима који призивају његово име. Следи једно од њих:

У једном историјском периоду Крит је био под влашћу Латина (1204-1669), који су имали свог архиепископа и стога су покушавали на сваки начин да привуку мештане острва католичанству (папизам).
Латини су имали репресивне мере против Православља, не дозвољавајући рукополагање свештеника на Криту, тако да су Крићани били приморани да одлазе на острво Китеру, где су свештеници рукополагани од стране православног архијереја, коме је тамо било седиште.

Кренула су тако једном три ђакона са Крита на Китеру и након рукополагања, кренули су пуни среће назад на своје ропством измучено острво. На њихову несрећу агаренски пирати су их ухватили на пучини, превезли их до Родоса, где су их продали трима различитим газдама.

Свештеници су били у жалосном положају, но дође до догађаја који им је ублажио муку. Сазнали су да на Родосу Св.Фанурије чини чуда и у њега су положили своје наде и све време су се молили и призивао га је сваки од њих понаособ, како би их избавио из суровог заробљеништва страшних Агарена.

Сваки од свештеника је тражио (притом нису били у договору), дозволу да оде у цркву и поклони се икони Св.Фанурија. Сва тројица су добили дозволу са лакоћом, поклонили се са поштовањем икони Светог Фанурија прекривши земљу својим сузама на коленима молећи се свом снагом Св.Фанурију да посредује у њиховом спашавању из руку Агарена.

Након повратка свештеници су осећали ублажење своје боли. Св.Фанурије се ноћу јавио свим трима газдама и наредио им да ослободе своје робове, или ће бити сурово кажњени. Агарени су сматрали да је појава Свеца чин магије, и оковали су своје робове и почели да их муче на најгори начин.

Наредне ноћи Св.Фанурије је јаче наступио, ослободио је свештенике из окова и обећао им да ће их следећег дана ослободити од Агарена. Поново је јавио Агаренима и запретио им да уколико ујутро не ослободе свештенике, применити сурове мере.

Следећег јутра Агарени су осетили казну на себи: изгубили су вид и остали потпуно паралисани. Тако су били приморани да се посаветују са својим рођацима у вези зла које их је задесило. Одлучили да позову три свештеника, како би им евентуално помогли. Једини одговор који су добили од свештеника био је да ће се молити Богу, а да ће Он одлучити.
Треће ноћи јавио се поново Свети Фанурије Агаренима и објавио им уколико газде не пошаљу писмени пристанак о ослобођењу свештеника у његов храм, неће им бити враћено њихово здравље. Хтели не хтели Агарени су послали писмо које је затражио Св.Фанурије, а у коме су изјавили да враћају трима свештеницима њихову слободу. Писмо је послато у Свечев храм.

Пре него што се агаренска делегација вратила из храма, слепи и паралисани неверници су се потпуно опоравили Свечевом вољом. Богати Агарени су покрили све трошкове пута свештеницима, а који су пре повратка отишли у цркву да захвале Свецу за своје ослобађање. Направили су верну копију иконе Св.Фанурија, коју су понели на Крит и којој су одавали почасти сваке године уз молитве и литије.

Пита Св. Фанурија

Велико поштовање које хришћани гаје према Св.Фанурију, постало је повод за настанак традиционалног обичаја прављења пите посвећене Свецу – фануропите.
Пита је обично мала и округла и прави се од чистог брашна, цимета и уља. Након што се сви састојци измешају, смеша се излива у округлу модлу и пече се на средњој температури.
Пита се прави како би Св.Фанурије обзнанио где се налази неки изгубљени предмет, како би дао посао неком ко је незапослен, или разрешење неког случаја, враћање здравља болесном и слично.

Наша Црква слави успомену на Св.Фанурија 27 (14). августа

Превела: Бојана Ж. Терзић (Атина)
Изворник: http://www.impantokratoros.gr/A6774D6F.el.aspx

Акатист Светитељу:

http://www.molitvenik.in.rs/akatisti/akatisti_svetima/akatist_svetom_velikomuceniku_fanuriju.html

Молитва усамљенога

2010-02-03T09:27:00.000-08:00

Молитва усамљенога

Хтео бих да волим, Господе.

Сам сам, а хтео бих да нас је двоје.

Говорим, а нема никог да ме слуша.

Живим, а нема никог да узбере мој живот.

Зашто сам толико богат,

кад немам кога да обогатим ?

Хтео бих да волим, Господе.

-- Чуј ме сине !

Умири се – она коју тражиш

на путу је к теби.

Чекај да она покрај тебе прође.

Твоје срце створио сам за њено.

Њено срце створио сам за твоје.

Чувај себе за њу

као што и она чува себе за тебе.

Ја вас чувам једно за друго.

Нема више начина на које се може волети;

волети увек, у ствари, значи

оставити себе и поћи другима...

Волети – значи

заборавити себе ради другог,

умрети за себе

да би се живело за другог,

Волети, понекад је то болно јер,

запамти добро:

волети значи

распињати себе за другог.

преузето из: Православни мисионар, број 4/79, стр.155

100 % Fado

2010-01-31T12:26:00.001-08:00

Fado је традиционални музички израз Португала.

Fado је обично тужан, носталгичан... Португал је поморска земља са становницима рибарима и морепловцима. Много је ту раздвојених љубави, носталгије за домом...а сету је било најлакше поднети преточивши је у песму. Тако су дубока осећања обликовала народну мелодију и постала карактеристичан културни израз овога народа.

Омиљени инструмент народа Медитерана, као и осталих романских народа је гитара. Њен виртуозитет игра главну улогу у преносу финих, меланхоличних, али и раздраганих осећања. Иако многи од нас не буду разумели све речи ових сјајних песама, гитара и карактеристични вокали ће дочарати и попунити недостатке...

Поред сјајног издања под насловом Anthologia, best of-a, популарне португалске групе Madredeus, ова компилација ми је прва дочарала сету, радост и шаљивост са старих улица и сокака Лисабона, и пробудила у мени жељу да једнога дана посетим ту земљу и тај град и осетим њихов дух :)

На компилацији су заступљене ствари чувене fado диве Amalie Rodrigues, најпознатијег састава Misia, као и осталих уметника попут Marie Armande, Cristine Branco, Barrosa Ferreire, Francisca Sobrala и осталих.

На следећем rapidshare линку можете бесплатно скинути ову компилацију...

http://rapidshare.com/files/338548629/100_Fado.rar

Уживајте ! :)

Лепота дечије душе...

2010-01-25T09:03:00.000-08:00

Светогорска Ајфелова кула

2010-01-17T13:40:00.000-08:00

Јеромонах Амфилохије Радовић

СВЕТОГОРСКА АЈФЕЛОВА КУЛА

То је назив који је дао Светогорском Манастиру Симонопетри, неки од његових посјетилаца. Историја га назва „Симонов Камен": „Симонов", због његовог оснивача Св.Симона Мироточивог, а „Камен" — зато што је из камена израстао и у камен урастао.

Симон пустињак

Долазећи му по први пут у посјету путем од светогорског пристаништа Дафнија, и угледавши га, поражен чудесним призором, довикнух своме сапутнику: „Па ово је само безумље могло да зида!" Сапутник се успротиви мојим ријечима: „Ма, какво безумље! Знаш ли ти да је то свети човјек зидао?!" „Знам", одговорих. „Зидао га је боголуди Симон пустињак", употребих као објашњење својих ријечи овај савремени грчки израз.

У истину „боголуд". Што значи: Богом „залућен". Богом напојен и опојен и занешен. Ко је био тај „боголуди" Симон ? Његово житије не зна ни за његов род ни отаџбину, ни за његов гроб. Све скривено црним велом монашког и пустињачког смирења. Постоји предање и увјерење да је био Србин, што није невјероватно, будући да је његов манастир касније био у блиским односима са српским деспотом Јованом Угљешом. Јован Угљеша је у ствари био и ктитор Симонопетритског манастира. Зато се кроз вјекове, до дана данашњега, на свакој литургији у Симонопетри чује молитва монаха „о слузи Божјем Јовану ктитору ове свете обитељи". Јован је озидао манастир из захвалности за чудесно исцјељење његове ђавоимане кћери оним светим миром које је истицало из моштију Св.Симона.

Но чему тражити земаљски род и отаџбину овог слуге Божјег Симона? Чему тражење онога што је он цијелога живота свог трудио се да сакрије? Сав свој живот он се бринуо само о једном: да има Бога за оца, Цркву Православну за мајку, анђеле Божје и светитеље за сроднике, а Свету Гору и Горњи Јерусалим за отаџбину. Што је тражио кроз свој пост и молитву, сузе и подвиге у светогорској пустињи, то је и добио. Оно што знамо о њему то је да је, дошавши у Св. Гору, проводио тежак подвижнички живот прво под руководством једног духовног старца а потом сам, у једној пећини.

Пећина и данас постоји, пред улазак у манастир с лијеве стране. У њој је претрпио страшна искушења од демонске силе али и чуо ријечи утјехе од Мајке Божје: „Буди мужествен и крјепак, послушни и вјерни слуго Сина мога". Кад се пак његово име прочуло и кад су почели многи да га посјећују (...) монахе, одлучи се да потражи мирније мјесто. Но и тада, док се молио ноћу у пећини, сва пећина се испуни небеском свјетлошћу, и он чу глас: „Симоне, Симоне, вјерни пријатељу и служитељу Сина Мога, не одлази одавде јер ти даровах велику свјетлост и твојим именом ћу прославити мјесто ово". И он остаде у пећини. Пред Божић те године удостоји се још дивнијег виђења: више ноћи у току двије године узастопице видео је испред своје пећине како се сјајна звијезда откида с неба и пада на огромну стијену наспрам ње. Уочи самог Божића не само што видје звијезду него чу и глас: „Овдје, Симоне, да оснујеш општежитељни манастир да се у њему спасавају душе. Не буди невјеран, ја ћу бити твој помоћник. Не посумњај да ти се зло не би десило". И тако је на тој стијени поникла ова „Светогорска Ајфелова Кула", плод вјере Симонове и овог небеског виђења.

Тајна Свете Горе

Сав живот св. Симона је чудо; многа чуда су се дешавала од његовог целебног мира и после његовог упокојења.. Но највеће чудо његово, које и до дан данас чудотвори, то је овај његов манастир. Један је од најљепших Свете Горе: и по природном амбијенту у коме се налази, и по својој архитектури. Али прије свега и изнад свега тиме што је свим својим љепотама свједок једне дубље љепоте на којој је сазидана сва Света Гора и у којој је скривена њена тајна. Каква је то дубља љепота и у чему је тајна Св. Горе? У жеђи за преображеним човјеком и преображеним свијетом. Није нимало случајно да се на врху Атона коме Симонопетра стреми свим својим духовним и физичко-архитектонским бићем, налази сазидан (...)

Њему, том храму, и Светињи над Светињама тога храма, стреми сва Света Гора: њена природа, њен десетвјековни живот, њени храмови и куле, манастири и скитови, њене ћелије и колибе и пећине убогих пустиножитеља, њене фреске и иконе. Све што је у њој било и што је сазидано, што је њена прошлост и њена садашњост. Све то свједочи и шапуће једну тајну: човјек, онакав какав је и оним колики је, исувише је сићушан, недовршен и биједан. Зато га треба допунити и продужити и довршити. Чиме и киме? Бескрајем Божјим. Човјек онакав какав је и колик, исувише је немоћан, тамом и слепилом обзидан, и у таму погружен. Зато га треба оснажити, просветити и преобразити. Киме и чиме? Божанском силом и Божанском вјечном и нествореном Свјетлошћу. Природа онаква каква је исувише је дивља и свирепа. Зато и њу треба, не просто укротити и извршити над њом насиље, већ је преобразити и очовјечити. Киме и чиме? Преображеним и светим људима који самилосном љубављу својом грле сву твар, узводећије небу и сабирајући је кроз себе у Богу. Са тог разлога се и претворила Св.Гора у „огњиште врлина" и у мјесто преображења човјека у твари. И призива на то преображење. А тајна Св.Горе у ствари је тајна Православља, тајна Цркве Богочовјека Христа. Свети Камен Симона пустињака и Ајфелова Кула.

Управо ту тајну оваплоћује у себи и разоткрива собом и овај свети Камен преподобног Симона. За онога који нема осјећаја за ту дубљу тајну Симонопетра то није ништа друго него плод чистог безумља. Ако не просто плод бесмисленог људског пркоса природи и њеним законима. Чему зидати један тако (...) приступачној пустињи, на окомитој стнјени уздигнутој 333 метра изнад мора, и лебдећој над амбисом? Зашто бирати за то управо најтеже мјесто које поставља собом неразрјешиве проблеме чак н за савремену архитектуру са њеним модерним средствима? Потреба заштите од напада Сарацена и Агарјана само дјелимично објашњава овај чудни феномен. Објашњење треба тражити у самом Св.Симону. И стварно његов чудни манастир није ништа друго већ реални израз његове вјере, његовог животног става и подвига. Кроз то и наук и порука свој његовој духовној дјеци која се ту сабирају вјековима, и свим поклоницима Симонопетритске светиње.

Светитељ је сакрио себе, своје поријекло, мошти и подвиг али и оваплотио све то, за свагда — у камену. Уздизање небу, оплемењавање, преображење природне стијене кроз осмишљено људско стваралаштво, то је душа Симонопетритске архитектуре. То, међутим, није лак посао. То је подвиг, лебдење над амбисом, проливање крви. А управо из тога је било изаткано све унутрашње биће и сав живот Симона пустињака. Све у његовом животу је било осмишљено љубавним жаром према Богу, смирењем пред њим и незадрживим стремљењем Њему: кроз подвиг и молитву, пост и покајање и „проливање крви". Јер, по светогорској философији живота, Дух се задобија само проливањем крви своје. То проливање крви не значи уништење природе. Значи ослобођење природе од страсти и смртности н сатанске тираније и њено органско узрастање и урастање у Божански бескрај и слободу.

И ето, Симонопетријски манастир је у камену насликана икона, слика , тог тајанственог унутрашњег духовног процеса (...) стијена служи грађевини, грађевина служи храму и сабраним душама у њој. Сабране душе богослуже, приносећи и стијену и грађевину и храм и своје дарове и саме себе на олтар Живог и Чудесног Бога, од Дјеве рођенога. И за тај свој принос и дар оживљују се тим Чудесним Богом и преображују; добијају за свој дар Бога на уздарје. Све израста органски једно из другога и ураста једно у друго. Ту је све изаткано од смирења и осмишљено смирењем.

Управо у томе се и налази основна разлика између ове Светогорске и оне горде Париске Ајфелове куле. Док је овдје повезана у једну хармоничну целину природа и умјетност, органска и неорганска материја, ум који гради и циљ тога грађења, — основно што се запажа код Ајфелове куле то је насиље над природом од ове бездушне гвоздене конструкције. У светогорском Симонопетријском манастиру све има душу: чак и стијена на којој је сазидан открива своју тајну кроз њено узиђивање и приношење вишој небеској логици. Ајфелова кула није принос никоме и ничему сем људској сујети. То је просто тријумф самозаљубљене статике, скелет без коже, гола умјетност, монотоно гвожђе које обесвећује земљу на којој се уздиже, неорганска материја леденим умом обраћена. Онамо разоткривање и икона трисвете тајне Бога, природе и човјека и призив њеној праисконској хармонији и јединству; овдје разметање и изазов самодовољног човјековог ума, саможиво гажење и насиље над природом и њеном тајном и презирање (ако не одрицање) Бога. И Ајфелова кула има своју хармонију али, насупрот Симонопетритске хармоније живота, хармонију смрти. Отуда није чудо да је Ајфелова кула мјесто честих самоубистава док се у Симоновом манастиру враћа здрав и неповријеђен чак и монах који је за вријеме зидања пао из непажње у амбис. А све по молитви преподобног Симона, овог „боголудог" неимара душа и видиоца у камену скривених тајни...

Овде се поставља једно наизглед безначајно питање, али одговор на њега је од судбоносне важности: није ли Симопетритски манастир, откривање и свједочење основних токова, закона и стремљења византијско-словенске православне културе и није ли Ајфелова кула маркантни узорак, коначни плод, западне у темељима и по стремљењима хуманистичке културе? Ако је тако, онда куда ваља кренути? Уз Ајфелову кулу или стопама преподобног Симона пустињака? Пењати се уз Ајфелову кулу значи, преко древног Рима и идолопоклоничке Атине срљати у Земљу Недођију. Гредити стопама Симона пустињака значи враћати се путу свих истинских неимара душе нашег народа и његових вјечних вриједности. А пут тај води преко Св.Горе и Жиче - Св. Софији и Јерусалиму. Што значи Христу Богу Радосноваскрсломе и на Тавору Преображеном. И у Њему оствареној и откривеној хармонији Бога, твари и човјека.

Новосабрани ученици Св.Симона

Већ више од 800 година сабирају се око преподобног Симона, у његовом манастиру, душе жедне и гладне Бога. Оне његова чеда и ученици а он њихов отац и учитељ пута у вјечност и живот. Манастир је три пута горео и поново обнављан и васкрсавао. Тако се остваривало обећање дато Симону о помоћи свише, и тако је његов манастир на камену био и остао мјесто спасења и преображења душа. Кад би овај његов св.Камен знао да говори - могао би нам испричати безбројне тајне небројених душа које су кроз вјекове палиле на њему кандила вјере, и саме сагоревајући као упаљене свијеће пред престолом Творца.

Због пожара од манастирске библиотеке мало је остало. Чак је за време последњег пожара ишчезао и дивни живопис који је постојао у храму. Но љубав његових житеља је сачувала оно што је најважније: два крста са дјеловима часног Древа, лијеву руку Св.Марије Магдалине, главу Св.Павла Исповједника, Цариградског патријарха, кога су задавили Аријанци, главу Св.мученика Сергија на којој се и данас виде трагови његовог мучеништва и многе друге свете мошти. За светогорца ништа није тако драгоцјено као мошти светитеља. Зашто? Зато што му оне свједоче реално присуство Бога у крштеној и преображеној твари и разоткривају саборну тајну Цркве. И потстичу га непрестано на подвиг сличан подвигу светитеља чије мошти има. Оне су му неућутни свједоци истинитости Васкрсења Христовог и вјесници свеопштег васкрсења мртвих. Отуда није никакво чудо што су и монаси овог Симоновог манастира чували свете мошти као зјеницу ока, доживљавајући преко њих сву историју Цркве као један дан. И тиме и у себи подгревали плам мученичке нарави и етоса. Као доказ тога нека послужи у истину радосни факат да су Симонопетритски монаси почели од недавно да славе успомену на Српске Новомученике, - ваљда први у Православљу ! Тиме су открили и своје еванђелско осјећање за саборност Православља. То свеправославно осјећање код њих није никаква случајност: оно је природни плод цјелокупне историје овог светог манастира на св. Камену. У њега су узидали себе и своје дарове не само византијци и јелински монаси већ и српски краљеви и монаси српског поријекла, влашке војводе и руски мужици. У 18. веку у њему је био игуман чувени Пајсије Величковски. Тада је, по ријечима Св.Никодима Светогорца, манастир био постао „прибјежиште Влаха зечева".

Управо то је оно што причињава велику радост и новопостављеном игуману Симопетритског манастира, о.Емилијану Вафидису. О. Емилијан је недавно довео у послушништво Св.Симону око 40 младих образованих монаха који су свој подвиг почели на Метеорима, у Тесалији, још једном чудесном Камену са храмом Св.Преображења. Он и његово метеорско братство су саставни део једног стихијског покрета који се јавља у савременој православној Јелади и који је у потрази за својим коријењем и идентитетом народног бића. Ради се о тражењу византијског предања у свим областима живота: у монаштву, у богословљу, у иконопису, у архитектури, у философији. По ријечима самог о.Емилијана, које изговори на дан свог устоличења пред Божић прије двије године, управо је то разлог доласка у Св.Гору овог младог Метеорског братства. Метеоре све више скрнави туризам са својим идолопоклоничким духом, зато је братство осјетило потребу за једним мирнијим пристаништем. А данас не постоји за монаха мирније под капом небеском од Св.Горе. А будући да је Св.Гора живи остатак духовне Византије, долазак у њу значи долазак на изворе византијског предања.

Тако се, ево, подмлади на Св.Гори после Ставроникитског и Филотејског манастира и манастир преподобног Симона. Недавна обнова и Григоријатског манастира и благодатни немир који се у наше дане осјећа у Св.Гори, не изузимајући из тога ни наш Хиландар. Све то показује да се налазимо на почетку поновног процвета светогорског монаштва. Но док су прва два манастира тек сад постала општежитељна, Симонопетритски је то већ одавно био. Метеорским монасима само преостаје да своју младалачку ревност оплоде смирењем пред опитом старијих Симонопетрита, којих има десетак, и да се органски уклопе у Светогорски начин живљења, делања и мишљења. Ако се то деси, што нек би дао Бог, онда ће „подмлађивање" Св.Горе које се осјећа у наше дане, — бити стварно подмлаћивање. А младост и оживљавање Св.Горе било је увијек извор наде и радости за цјелокупно Православље. Од великог је значаја што о.Емилијан осјећа живо ту свеправославну одговорност. Било је дирљиво слушати га како говори записивачу ових редака, на дан свог устоличења за игумана, да он сматра за особити дар Божјег Провиђења то што прелазећи из Метеора чији је ктитор био Србин, преподобни Јоасаф, долази у светогорски манастир који је такође имао Србина за ктитора. Ради се, на први поглед, о безначајној ситници. Но та „ситница" открива тајну саборне Цркве и тајну органског и нераздвојног јединства У њој и кроз њу - свих људи и народа.

Тако се продужује лоза Симона пустињака, а Богом озарени његов Камен и данас чудотвори...

Аутор блога са својим оцем на путу ка манастиру Симонапетра, септембар 2008.год
(фото о.Иван Терзић)

Поглед са терасе манастира

Текст преузет из:Православни мисионар број 106 (6/75), Београд, 1975, стр.265-270

НАПОМЕНА:
До руку ми је дошао само један примерак овога часописа, где су странице лоше сечене па се одређени делови реченице нису видели. На тим местима сам ставио заграду са тачкицама. Када дођем до комплетног текста, недостатци ће бити попуњени...

Robert Plant & Alison Krauss - Raising sand (2007)

2010-01-05T07:36:00.000-08:00

Raising sand је успешан колаборацијски албум између чувеног енглеског rock / blues певача Robert Plant-a и америчке country / blue grass ауторке Alison Krauss. Објављен је 2007.године, а прошле 2009. године покупио је неколико Grammy Award награда укључујући и награду за најбољи албум године и за најбољи дует године.Заслуга за овај пројекат припада продуценту и гитаристи T Bone Burnett-у.

Албум је мешавина country, blues, rock ствари разних аутора које су обрадили у дуету, а неке самостално Plant и Krauss. Ту се налазе песме и из њихових соло каријера. Све то чини један диван спој лагане музике, разнолике, што чини албум једном великом причом из тринаест мањих прича.

Ово сјајно дело је доказ да време није прегазило времешног вокала Led Zeppelina, Robert Planta, већ да се још једном доказао као врстан музичар, јер је свој глас, таленат прилагодио својим тренутним могућностима, а у овој сарадњи се опробао у лаганијим правцима.

Alison Krauss, дива blue grass музике, је и раније имала сарађивачке албуме са разним музичарима, али овај јој је до сада најуспешнији. На овом пројекту, као и увек осваја својим гласом, свирачким умећем (виолина), харизматичним изгледом :) и све то уз Plantov глас даје одличну динамику, сјајан feeling…

Пред вама је списак песама са албума (који су у исто време и линкови ка видео снимцима и спотовима песама):

Rich Woman

Killing the Blues

Sister Rosetta Goes Before Us

Polly Come Home

Gone Gone Gone (Done Moved On)

Through the Morning, Through the Night

Please Read the Letter

Let Your Loss Be Your Lesson

Your Long Journey

Као први сингл са албума истакла је се песма “Gone, gone, gone”, која је однела Grammy Award за најбољу вокалну - поп сарадњу међу музичарима 2007 године.

Друга песма, иначе моја омиљена са овог албума, Killing the Blues је ушла на листу 100 најбољих песама 2007.године.

2009.године албум је покупио још неколико Grammy Award награда, попут, још једне награде за најбољу поп сарадњу међу музичарима за песму Rich Woman, као и за најбољи снимак године за песму и спот Please read the letter.

Са следећег линка можете скинути цео албум у mp3 формату:

http://rapidshare.com/files/326594392/Robert_Plant___Alison_Krauss_-_Raising_Sand.rar

Plant и Krauss налик на остале квалитетне уметнике наставили су да раде на себи, на проучавању правца, музике, да би преточили своју љубав према музици и дали сцени нешто ново, лепше од уобичајеног...

Критичари су албум описали као једно од најбољих дуетских остварења деценије, албумом пуним живота, несвакидашњим, чудесно страним, а опет и фамилијарним и дубоко лепим, сензитивним...

У то се можете уверити и сами !

Абас Киаростами - Укус трешања (1996)

2010-01-01T13:18:00.000-08:00

Пред нама је уметничко остварење великог иранског редитеља Абаса Киаростамија.

Овај филм ће вас одморити, оплеменити, увући у свој мир и лепоту. Не улазећи у детаљан опис филма из разлога да би га сами доживели на свој начин, навешћу вам основне црте радње...

Господин Бади, средовечни интелектуалац, путује аутом по каменолому иранског предграђа са једином, последњом жељом – да нађе некога ко ће га прекрити земљом када се буде убио. За награду би оставио у колима високу суму новца. Ископао је рупу испод једног дрвета трешње на дну пусте долине поред каменолома. И тако, лута, покушава да ступи у дијалог са надничарима, среће разне људе, разговара са њима док их не доведе до своје молбе, „посла“ који жели да им понуди. Многи то одбијају, лагано покушавају да га одврате од намере, наведу на преиспитивање, промену одлуке...Неки пред себе постављају моралну оправданост саучествовању и прихватању чина самоубиства.
На крају проналази старог Турчина који прихвата „посао“ али му и прича своје искуство:

Укус дудова

„ Испричаћу ти нешто што ми се десило. Било је то мало пошто сам се био оженио. Имали смо свакаквих проблема. Толико ми је свега било преко главе да сам решио све да окончам. Једно јутро, пре зоре, ставио сам конопац у свој ауто. Био сам решен, хтео сам да се убијем. Пошао сам за Мијанех, то је било 1960. Стигао сам до дудових плантажа. Тамо сам стао, још је био мрак. Бацио сам конопац преко дрвета, али није се закачио. Покушао сам једном, двапут, али узалуд. Онда сам се попео на дрво и чврсто завезао конопац. Осетио сам нешто меко под рукама. Дудове. Изврсно слатке дудове. Појео сам један, био је сочан, онда и други, трећи... Одједном сам приметио да сунце излази изнад врха планине. Какво сунце, какав пејзаж, какво зеленило ! Наједном сам чуо децу како полазе у школу. Застала су да ме погледају. Тражила су да протресем дрво, дудови су пали и они су их појели. Осећао сам се срећно. Онда сам скупио дудова да их понесем кући. Моја жена је још спавала, кад је се пробудила и она је јела дудове, и њој су пријали. Био сам пошао да се убијем, а вратио сам се са дудовима. Дуд ми је спасио живот.“

Док господин Бади путује пустињом каменолома имаћете утисак да сте ви све време са њим, да подневно сунце не само да исписује лепоту по мору песка и бедних машина, него и да даје сету и напетост одлуке и будућег дела.

Филм је минималистички, у њему нема сувишних мотива, ни музичке позадине, на тај начин оставља тишину, атмосферу мира. У својој простоти овај свет је леп. Лепа је безлична гомила земље и црвеног песка на поподневном сунцу. Лепи покрети срца простих људи, њихови непосредни дијалози и размишљања.

Овај филм је показатељ да се са мало може рећи много: мало речи, мало спољашње лепоте, нимало вештачких ефеката или бријантне глуме... Ту пред нама, су свакодневни људи, глумац је само један, остали су ту случајно. Филм буди наду, враћа нас на размишљање о малим, значајним стварима које чине срећу и опомиње да изван нашег тренутног проблема постоји безгранични свет Божијег смисла и лепоте, других личности, који нам могу пружити љубав, показати бригу... Свет који често пута не видимо, а ту је око нас.

Филм је добитник Златне палме у Кану за 1996.годину.

Уживајте у овом филму ! :)

Линкови:

Ta'm e guilass / Taste Of Cherry / Укус трешања (1997)

http://rapidshare.com/files/183325626/Taste_of_Cherry.part1.rar
http://rapidshare.com/files/183005275/Taste_of_Cherry.part2.rar
http://rapidshare.com/files/183016188/Taste_of_Cherry.part3.rar
http://rapidshare.com/files/183027312/Taste_of_Cherry.part4.rar
http://rapidshare.com/files/183240741/Taste_of_Cherry.part5.rar
http://rapidshare.com/files/183269774/Taste_of_Cherry.part6.rar
http://rapidshare.com/files/183297246/Taste_of_Cherry.part7.rar

Преводи:

http://www.all4divx.com/subtitles/Ta%27m+E+Guilass/Croatian+Serbian/1
http://www.all4divx.com/subtitles/Taste+Of+Cherry/Croatian+Serbian/1

Зашто мени, Боже мој ?

2009-12-28T17:21:00.002-08:00

ЗАШТО МЕНИ, БОЖЕ МОЈ ?

Беседа митрополита Николе (Хаџиниколау)
"Трећи семинар психо-социјалне подршке деци оболелој од рака и њиховим породицама"
Онколошко одељење Дечије болнице "Аглаија Киријаку"
8/9.новембар 2002.год.

Прије свега, желио бих да изразим своју искрену и дубоку захвалност гђи Козмиди, која је са толиком благородношћу на себе преузела иницијативу да ме позове на овај сусрет који имаза циљ психосоцијалну подршку дјеци обољелој од рака и њиховим породицама.

Међутим, упоредо бих желио и да изразим своју јасну збуњеност што сам се сложио са тим да говорим о нечему толико истинском, толико људском, толико захтјевном, о чему се по самој природи његовој не може говорити, што се уснама не може изразити, што у ријечи не може стати, што се пред публиком не може објавити, и што се тим прије не може одредити као одговор некога ко тобоже зна, на питање неких других који засигурно пролазе кроз бол. Можда је ово изнад свега питање о којем се не може и не треба бесједити. Исувише је дубоко да би изишло на површину освјешћивања. Исувише болно да би могло стати у хоризонте наше издржљивости. Исувише лично да би било изражено у предјелима јавног говора. Можда ово питање боли више но узрок који га изазива. Јер сви знамо да одговор на њега није лак. А оно је толико упорно и истинито.

Зашто мени, Боже мој? То питање звони у ушима нашим и одзвања дубоко у срцима нашим. То је питање сваког родитеља чије дијете пати или сваког човјека који је погођен неизљечивом болешћу. Како је то питање могуће преобразити у бесједу, савјет, мишљење или одговор? Оно непрестано бива постављано и на њега се даје одговор само сузама, а не ријечима; осјећањима, а не мислима; ћутањем, а не ставовима; саосјећањем, а не одговорима. Можда би требало да сам ја слушалац, а сви ви - родитељи, дјеца, болничари, љекари - бесједници. Како то да изведемо? Очи често говоре рјечитије од усана, уздах јаче од мисли, болна недоумица у већој мјери изражава истину но било који одговор. Због тога и осјећам стид да ја бесједим вама.

Међутим са великом радошћу сам прихватио цијену тог јавног постиђења као прилику да заједничарим са вама. Нисам дошао овдје да бих вам говорио као неким „другим" којима би требало рећи лијепу ријеч. Јер други на крају нису „други", него најчистији и најпотребнији дио нас самих, будући да наш сусрет са њима унутар нас помогу да учиним нешто да преокренем редослијед ствари? И шта је разлог да ово невино створење пати зарад мене? Изгледа ми да ми је најмање могуће да то издржим. У опасности сам да изгубим и ово мало слабашне вјере коју имам. На крају, каква је корист од свега овога?

Зашто мени, Боже мој?

Зар и ја нисам дијете Твоје? Зар Ти ниси Бог љубави? У каквој вези могу бити љубав Твоја и страдање моје? Како да ме привуче бичевање Твоје? Како је доброта Твоја повезана са необјашњивом логиком бола, са тугом, са могућношћу саблазни?

Млад пар! Тек што су се упознали. Њихова визија је да живе љубав своју. Што јаче је могуће! Што богатије! Што дубље! То је живот! То нема само сладост и љепоту, то има и снагу. Не може да издржи само, не ограничава се на самодовољност. То рађа, умножава се, даје живот.
У несвјестици љубави своје узимају једно друго. Прво вријеме пролази тако лијепо. Гледају се у очи и потврђују своју увјереност да ће све бити добро. Ниједан облачак неће засјенити сунчаност њихових снова.
Сада очекују дијете. На то је сконцентрисан смисао њиховог заједничког живота. Оно одређује снове њихове. Оно у себи сабира наде њихове. Жена је трудна. Осмијех њихов по ширини својој превазилази загрљај њихов. По први пут у љубав њихову улази неко други ко, иако га не виде, умножава и учвршћује ту љубав. Измјене на женском тијелу потврђују трагове једног новог живота који се рађа из љубави, али који и сам рађа љубав. Мали, невидљиви ембрион, који препознају иако га не виде, сам даје живот родитељима својим. Они заиста откривају да се не само још више воле, него и да се воле на другачији начин. Квалитет њихове везе расте.
Жена је већ мајка. Само још чека да у загрљај свој узме дијете своје. Долази дан порођаја. За природним болом наступа радост једног новог живота, љепота једног новог присуства у дому, изненађење једне непоновљиве личности. Са дјететом пролазе кроз радости, бдења, стрепњу, бригу, загрљаје, пољупце, игру, снове. Дијете расте. Почиње да се креће, да се смјешка, да прича, да хода, да прави прве несташлуке, можда да иде у школу.
Веза се утврђује. Страхови долазе један за другим. Слушамо како је неко друго дијете погодила тешка болест. Осмијех нам се леди на уснама. Али, на кратко. Дубоки страхови, у дну срца, оцртавају атмосферу у души и одређују идентитет нашег унутрашњег настројења. Не, немогуће! Нама се то неће догодити. Постоји неки разлог што је болест ударила на неку другу кућу. Могућност да она посјети и наш дом веома је мала, скоро да ни не постоји. Са трачком вјере коју имамо, тајно се крстимо. Ако има Бога, погледаће на нас, заштитиће нас, поготову сада кад смо, макар и писхолошки, стигли да Га призовемо у помоћ. С друге стране, Бог је љубав. Ако се не сажали на нас, сажалиће се на наше јадно дјетешце. Оно је толико невино.
Међутим, наше дијете хвата несвјестица док се игра, или једног јутра добије високу температуру која траје данима и не пада, или га нешто упорно и необјашњиво боли. Плашимо се. Али смо сигурни како ће налази показати да је у питању нека вирусна инфекција, или у најгорем случају, нека дјечија болест која је некада у прошлости мучила људе, али се у наше вријеме успјешно лијечи.
Прошло је више дана. Ведрину наше радости пресијецају узастопни громови љекарских дијагноза. Рак је. Дијагноза подсјећа на укусан морски плод, који сада пак једном својом штипаљком стеже мозак наш док другом пробада срца наша. Оно што обично са похлепношћу гутамо сада изједа биће наше. Не желимо ни да мислимо о томе, нити то можемо да схватимо. Прије неколицине дана смо се чврсто грлили што нам је Бог даровао једног Свог анђелка. Данас загрљај наш као неки суд скупља сузе наше. Можда ће превремено узети сад већ нашег анђелка.
Након олује љекарских испитивања долази буњање питања без одговора. Зашто, Боже мој, толики бол? За шта је ово невино створењце криво? Зашто моје дијете, које ми изгледа као најбоље, а не неко друго, непознато и далеко дијете? Зашто да њега боли, да се оно мучи, пати у ћутању и без роптања, да ни не знајући о чему се ради подноси невољу? Зашто да буде у опасности да пре времена остави играчке своје, снове наше, своју будућност, браћу и сестре своје, нас, родитеље његове, овај свијет? Зашто да се све ово дешава и ниједна логика не може да нам се нађе у невољи, ниједно објашњење да нас утјеши, ниједна ријеч да нам да потпору, ниједан бог да нас се не дотакне?

Бјежимо од свега овога и уточиште тражимо у логици некога чуда. Откуд знаш? Христос је васкрсао Јаирову кћи или сина Наинске удовице. Излијечио је Хананејкину кћи и капетановог слугу. Бог особито воли дјецу и непрестано нас упућује на то да се учимо од невиности њихове. Његова љубав је неисцрпна. Толико се чуда догодило негдје далеко од нас и у прошлости, зашто да се једно не догоди и у наше вријеме, на нашем дјетету? Какав је то Бог? Зар не може да учини једно чудо?

Међутим, покушај да нађемо утјеху само продужује муку нашу. Чуда су чуда због тога што и нису толико честа. И ако опет нама учини чудо, зар то није неправда? Зашто да неколицина живи Његово благотворно присуство, а да други буду ускраћени за то? Зашто да га неколицина слави, а да остали, многи, буду невјероватно унижени и да Га умољавају? И ако опет може да учини чудо, зашто не излијечи све, или, још више, зашто не уништи болести, да ову неколицину својих година проживљавамо у миру и радости? Можда Бог на крају постоји због тога да би се ми мучили или можда ни не постоји и ми се просто мучимо?

Неки нам прилазе и говоре нам да нас Бог воли и због тога допушта да се мучимо. Зашто не воли њих, оне који нас тјеше и на бол наш одговарају савјетима и ријечима, него воли само нас? Зашто да се њихова дјеца безбрижно играју и смију, а да наше дијете блиједа лица живи између лијекова? Зашто да се њихова дјеца разоноде шалама и дјечијим несташлуцима, а да се наше заварава нашим ситним лажима и блесавим надама да ће тобоже оздравити и поново ићи у школу? Зашто да они могу да граде снове и визије за своју дјецу, а да ми дрхтимо пред помишљу на будућност и перспективу те будућности?

И ако претпоставимо да Бог није одлучио то да се дјеца разбољевају, како Он подноси и како се у Његову љубав и божанственост Његову уклапа то да се одрасли муче?
Али, зашто је и живот толико трагичан? Зашто да се бојиш да заволиш? Да оклијеваш у томе да даш себе? Да размишљаш о томе да се вежеш за некога? Што је љубав јача, тим растанак више боли. Што су осјећања дубља, тим бол више рањава. Заиста, зашто? С времена на вријеме изгледа да су ова „зашто" крива за то што патимо. Неки нам савјетују да не питамо: код Бога „зашто" није дозовљено. Можда је тај наш гријех крив за мучење нашег дјетета.

Међутим, ова „зашто,,, када се смирено и са мирним болом постављају, сачињавају не само слику нашег најистинскијег ја, него и изражавају најистинскију егзистенцијалну недоумицу овога свијета.

„Благослов" бола

Благословена „зашто"! Осветио их је сам Христос, на крсту: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?". Боже мој, зашто си ми то учинио? Шта сам ти урадио? Зар нисам Син Твој? Управо исто питање као и моје. И оно је остало без одговора. Изгледало је да је остало без одговора. Догађаји су, међутим, пројавили одговор.
Мноштво таквих „зашто" изишло је и из уста многонапаћеног Јова, или из пера рањеног Давида, двојице људи код којих су трагичне смрти дјеце њихове запечатиле пролазак њихов кроз историју и који се често појављају као јединствени узори воље, храбрости и стрпљивости.
Ово питање упућујемо Богу, себи самима, понављамо га људима за које осјећамо да нас особито воле. Изговарамо га углавном да бисмо изразили своју унутрашњост, али га изговарамо и очекујући миловање одговора. Али, ко може да нам да неки одговор? Чак и да зна одговор, ко може да нам га каже?
Свети Василије Велики говори оцу који је био у жалости да бол човјека чини толико осјетљивим да он личи на око које не трпи чак ни додир перца. И најњежнији покрет увећава бол онога ко је болан. И најобазривије поређење је неиздрживо. Ријеч која бива изнесена као логичан аргумент неподношљиво смета. Само суза, заједничарење у недоумици, ћутање, унутрашња молитва могли би да ублаже бол, да освијетле таму или да роде неку малу наду.

Бол рађа истину, саосјећање, заједничарење

Бол не разбуђује само нас, него и код наших ближњих изазива љубав. Покушају да себе ставе у наш положај. Труде се да у времену своје безбједности са нама подијеле за њих најнепожељнија наша осјећања. И то и чине. Бол код нас рађа стрпљење, али истовремено рађа и везу љубави са браћом нашом. Бол рађа истину. Саосјећање других усађује истину у срца наша. Тамо се непримјетно скрива одговор.
Тако се у срцу рађа утјеха, чија су сладост и благотворност као искуства много јача од тежине бола.

Одговор се рађа у нама

Два родитеља, кажу научници, могу да имају безброј различите дјеце. Колико је наш физички изглед различит, још толико и више од тога се разликују изрази нашег унутрашњег свијета. Такође и одговори на ова велика питања. Ако нам неко трећи да један тобоже „тачан" свој одговор, уништиће разноврсност и лични карактер наших одговора - светих одговора које Бог чува за свакога од нас. Тобожња мудрост било ког мудраца скрхаће истину и слободу Бога у нама.

Велика грешка је да одговор очекујемо свана, од других. Ко је мудар? Ко просвијетљен? Ко је философ? Ко је обезбијеђен исправношћу аргумената у стилу: свештеник зна одговор на наша толико лична „зашто"? Трагове одговора можемо пронаћи само у нама. Не у тобоже сличним случајевима, нити у дубокоумним књигама, нити у рецептима утјехе и мудрости. Одговор није негдје, одговор не зна неко. Одговор се рађа у нама. Наш одговор је дар Божији.

Бол нас изводи из граница људског

На крају одговори на ова „зашто" нису оно што наша сиромаштина и немоћност очекују. Она у сферама те логике обично остају без одговора. Због тога ни Христос о смрти није рекао много тога. Једноставно ју је сам изабрао. И претрпио бол какав нико други није претрпио. И када је васкрсао, из уста Његових је изишло више духа, а мање ријечи. Није говорио ништа о животу и смрти - само је пророковао страдање Петрово. На бол се не одговара аргументима. Нити се са неправдом и смрћу можемо носити користећи се логиком. Ти проблеми се рјешавају само надахнућем и духом који само Бог даје. Рјешавају се Светим Духом. Превазилазе се скрушеним прихватањем воље Божије, која је толико истинита, али често и неразумљива. Страдање је на свом путу праћено бубњањем питања без одговора. И ми, ухвативши се за „можда", за „зашто", за „ако", одржавамо наде своје и издржавамо преживљавање у овоме свијету, очекујући нешто сигурно или нешто постојано. Међутим, то се обично не налази у рјешењима која ми предлажемо, него је сконцентрисано у неочекиваној, надлогичној божанској утјеси. Сваки покушај замјењивања те утјехе људским сурогатима наноси неправду нама самима. Свако ограничавање на тијесну омчу рационалистичких одговора чини нас још већим робовима драме наше. У дијалогу са болом, неправдом и смрћу принуђени смо да излазимо из граница људског. То је не само излаз из страдања, него је и благотворно.

Јединствена прилика

Питање на крају можемо поставити, али на одговор треба да чекамо. Или Бог не постоји, или допушта страдање како би нам пружио једну јединствену прилику. Да није било Распећа, не би било ни Васкрсења. Христос није био само неки добар учитељ, не само Бог. Бог пружа прилику. На нама је да је увидимо и да је искористимо. А радост и садржај те прилике много су већи од напетости и бола страдања.

Смрт, бол, неправда представљају тајну коју било који одговор помјера са мјеста. У тим случајевима истину није могуће изразити као одговор или аргумент, него се она пружа као скрушеност и заједнички бол. Пут између граница живота и смрти, саблажњавања и славословљења, чуда и неправде кривудав је и има својих скривених кутака у којима се обезбјеђује истина живота. Ако неко измакне искушењу да поклекне, онда се сусреће са истином чији су обриси онакви каквим их никада није могао ни замислити. Бол, ако неко успије да постигне то да га пригрли, рађа до тада непознате тананости и пред нас ставља стварности које се на други начин не могу видјети. Изазов није то да нам се догоде разне ствари и откровења: она постоје. Изазов је то да човјек отвори очи своје да би могао да их види. Нажалост, неоспорна истина је да велике ствари често стичемо и спознајемо само када губимо оно што много желимо.

Бол и неправда засигурно не могу да пониште љубав Божију. Бог постоји. И Он је живот и љубав. Савршена љубав и пуноћа живота. И највеће чудо Његовог постојања јесте Његово постојање упоредо са болом, неправдом и смрћу.

Можда је и за сваког од нас највећи лични изазов то да постојимо заједно са нашим личним болом, са надоносним чврстим загрљајем са овим дубљим „зашто", са скрушеном унутрашњом прожетошћу очекивањем Бога у „неправдама" које мислимо да нам Он наноси.

Прије неколико дана пришла ми је једна млада дјевојка чије кандило живота изгледа да полако гасне. У њеном неподношљивом болу разазнавао сам и наду. У њеним сузним очима радост, снагу и мудрост.

- Желим да живим, рекла ми је. Али, нисам дошла да бисте ми то ви потврдили. Дошла сам да ми помогнете да спремна одем са овога свијета.

- Ја сам свештеник живота, а не смрти, одговорих јој. Због тога и желим да живиш. Али, дозволи ми да те нешто питам: да ли у свом страдању некада постављаш питање - „Зашто мени, Боже мој?".

- Не разумијем вас, оче, рече ми. Ја постављам питање: „Зашто да не мени, Боже мој?". И не чекам смрт своју, него очекујем просвјетљење своје!

Беседа је преузета из књиге:
Митрополит Никола (Хаџиниколау), "Човјек, биће на границама свијетова", Епархија Захумско-херцеговачка, Требиње, 2006, стр. 96-110.

+ + +

О аутору:

Митрополит Никола Хаџиниколау рођен је 13.04.1954. године у Солуну, где је и завршио студије физике на Аристотеловом универзитету. Постдипломске и докторске студије из области астрофизике и биомедицинске технологије наставља на Харварду и Технолошком Институту у Масачусетсу, а упоредо завршава и постдипломске студије на Теолошком факултету Часног Крста у Бостону. 1989.године се враћа у Грчку и две године проводи на Светој Гори. Монашки чин прима у манастиру Стомио у Коници, а недуго затим бива убројен у братство манастира Симонапетра. 2004.године је изабран за епископа Месогее и Лавреотике. Од 1989.године је предавач на неколицини високошколских установа као што су Критски универзитет, Православни институт Баламанд у Либану... Оснивач је првог центра за Биомединцинску етику и деондологију у Грчкој, председник Специјалне комисије за биоетику Светог Синода Грчке Православне Цркве и члан Националног одбора за трансплатацију.

Cassie Bernall – сведочење вере

2009-12-27T16:47:00.000-08:00

Cassie Bernall
(6.11.1981 - 20.4.1999)

Једном приликом претраживао сам на Википедији рођења и смрти разних личности везаних за 1981.годину. Поред гомиле имена, дошао сам до имена Cassie Bernall девојке која је убијена 20.априла 1999.године у масакру у Columbine High School у Jefferson County-ju, Северно-Америчкој држави Colorado .

Прво што сам приметио на новој страници Википедије је била слика 17-годишње девојке на неком билтену, на коме пише крупним словима “She said YES” , што ме је привукло да прочитам цео текст...

Cassie Bernall је била једна од 13 жртава масакра од укупно 39 заточених од стране два деликвентна ученика у поменутој средњој школи.

Занимљив податак везан за њену смрт се односи на њено исповедање вере у Бога. Када ју је један од убица под претњом смрћу упитао „Верујеш ли у Бога ?“ она је одговорила са „да“ и после тога била убијена.

То је дало повод да су неке западне хришћаске номинације почеле да је сматрају мученицом за веру.

+ + +

"Ја у свет дођох као светлост, да свако ко верује у мене не остане у тами." (Јн.12,46)

Пред собом имамо један пример љубави и мученичког сведочења вере. Бог даје шансу свима да Га упознају, али ретко коме да Га на овај начин посведоче.

Нека нам Бог да снаге да сви постанемо добри хришћани !

Опширније о овоме можете читати на следећим web странама:

http://www.cassierenebernall.org/

http://en.wikipedia.org/wiki/Cassie_Bernall

TOTO - свеобухватни музичари

2009-12-26T16:00:00.000-08:00

Т О Т О

Група Тото је основана 1977 године од неколико session музичара. Рачунајући да су и сами били деца познатих session музичара, са собом су понели и знање и ентузијазам ка новом пројекту. Тото је до данас остала једна од најпопуларнијих поп - рок група дуж свих меридијана. Нема особе која није чула њихове хитове попут “Africa” и “Rosanna” … Кроз њу је прошло више музичара, али најдужа, најпознатија и најуспешнија постава су били: Steve Lukather (гитара, вокал) , браћа Jeff Porcaro (бубњеви), Mike Porcaro (бас гитара) и Steve Porcaro (клавијатуре) , David Paich (клавир, вокал) , Bobby Kimball (вокал). Једино је Lukather био у групи од оснивања до краја и на неки начин се сматра вођом групе.

Што се тиче чудног имена групе, њој је кумовао Jeff Porcaro на следећи начин...Чланови прве поставе нису могли да пронађу одговарајуће име групи, а да би издавачи разликовали њихову демо траку од осталих бендова, написао је кратко “Toto”. Касније је то име остало. Са друге стране тражећи по латинском речнику та реч је упућивала на појам “свеобухватни”што је члановима групе пристајало с`обзиром да су се као session музичари опробали у разним музичким правцима.

Први албум, под именом "Тото", група је објавила 1978.године. Са њега је се одмах издвојила, као хит, песма "Hold the Line".

Други албум "Hydra" је више био експериментални, митолошки, футуристички....Ствар „99“ је симпатична, лагана песма написана под утиском George Lucas – овог SF филма THX-1138, о тоталитаристичком систему у будућности где је љубав забрањена. 99 је имагинарна девојка. За песму је урађен промо спот у белој соби и музичарима у белим оделима попут амбијента стерилног затвора из Лукасовог филма.

Четврти студијски албум "Toto IV" је прославио групу и убацио у историју музике. Три ствари “Rosanna”, “Africa” и “I Won`t Hold You Back” су остале популарне до данашњег дана. Група је заслужила 6 Grammy Award награда и распродате тираже.

Песму “Africa” је саставио David Peich,а о идеји о њеном настанку говори следеће: “Једно вече, негде почетком 80-их, гледао сам касно ТВ програм у вези ужасних страдања и патњи народа у Африци. Та слика се урезала у мојој глави и није хтела да оде. Покушавао сам да замислим како би се ја осећао и понашао да сам био тамо.” Музику за песму је саставио Jeff Porcaro, проучавајући и комбинујући разне афро ритмове. Africa је врло брзо постала радијски хит број један на свим континетима.

“I Won`t Hold You Back” је сетна и нежна, уопште једна од најлепших рок балада. Написао ју је и компоновао Lukather, он пева у њој, а ту је и његова кратка, лепа гитарска солажа.

После великог комерцијаног успеха, група издаје албум "Isolаtion" са новим певачем Fergie Frederiksen-ом јер је Kimball због сукоба са осталим члановима морао напустити групу. Као први сингл са албума издвојила се песма "Stranger in Town" са препознатљивим уводом, клавијатурама и гласом David Peich-a . Прича о странцу који се изненада појављује у граду и од кога сви подозревају. Урађен је леп спот за песму, где деца покушавају да сакрију странца у штали и да га нахране јер мисле да је божији човек, доносе му Библију, док сви остали подозревају од њега и гоне га.

Следећих година, у групи су се највише дешавале промене везане за певаче. Забележен је рад Joseph Williams-a, сина чувеног филмског композитора John Williams-a. Са њим је група урадила одличну ствар “Pamela” , исто тако и спот за песму је занимљив, с`обзиром да се у њему појављују неке тада актуелне манекенке (да не буде забуне, ту није била пластична Pamela Andersson) ;)

Одласком Williams-a певач групе је постао јужноафриканац Jean-Michel Byron, са којим је група издала компилацију својих најзначајнијих ствари "Past to present" међу којима су се налазиле и четири нове песме, од којих су “Out of Love” и “Can you hear what I`m saying” убрзо постaле нови хитови.

После промене пар певача и још једног издатог албума “Tambu”, Bobby Kimball се 1997.године враћа у групу и Тото снимају албум "Mindfields". Стара постава је опет била на окупу изузев бубњара Jeff Porcaro-a који је преминуо отровавши се док је прскао отровом коров. Свесни великог губитка (Jeff је био један од најбољих и најплоднијих session бубњара) излаз једино налазе у сјајном бубњару Simon Phillips-u. Kimball, иако не у онаквој гласовној снази као на почетку каријере, сјајно је са екипом одрадио албум, а поготово ствар "Caught in Balance" (за мене лично једну од најбољих новијих hard rock ствари које сам чуо, поготово коју волим да слушам док се возим на посао).

Рефрен осваја:

“ It's a crime to live my life without you

Serve out my years in darkness

Inside these walls I die without you

And when I close my eyes

I'm caught in the balance”

Главни хит са албума је моћна балада Melanie коју пева Lukather, за њу је урађен спот, који можете видети преко youtube-a (идите на подвучени назив песме).

После више од 30 година постојања, 2008.године група престаје са постојањем. Steve Lukather, је одлучио да се повуче и више посвети породици док остали чланови групе нису желели без њега да наставе са радом.

За вас сам припремио компилацију кључних песама групе, коју можете скинути са следећег линка:

http://rapidshare.com/files/326317575/Toto.rar

Да још једном напоменем, подвучени називи песама су линкови ка спотовима, погледајте их обавезно.

Надам се да ћемо поделити радост, преко песама ове сјајне групе !

Уживајте ! :)

Ингмар Бергман - Зимско светло (1962)

2009-12-26T05:11:00.000-08:00

Теме Бергманових филмова су махом егзистенцијалне. Добар је познавалац психоанализе, његови ликови траже излаз из властитих лавирината и пред себе често постављају питање смисла, Бога... Бергман је био искрен у своме ставу према вери у овоме филму, али и у одређеном смислу и објективан.

Радња се одвија у једном шведском селу, а главни актер филма је пастор Томас Ериксон ( Gunnar Björnstrand ), који једног зимског поподнева после мисе, преиспитује своју веру у Бога...

Често пута речи могу бити параван за бежање од личног узрастања и страх од реалног, емотивног живота. Зимско светло је непредвидиво, бледо, пригушено, мртво, тужно, ако би све то пренели на човека и једно осећање, реч би била – усамљено. Зашто је главни јунак филма, пастор Томас Ериксон усамљен ? Зато што је његова вера, вера перфекције, склада, али не и емоције. Љубав за њега не постоји, он је се боји, бежи од ње, јер он не може прећи оквире себе и своје незрелости, које су му хранили родитељи, а касније жена (у филму је она покојна). Емоционална неосетљивост овог човека се види у његовом односу према другима када их треба посаветовати, утешити, узвратити љубав...он је изгубљен у својој агонији рушења идеала бога кога је сам створио и уз помоћ других....

Ликови верника у филму, којих има мало, су ликови људи потопљених и изгубљених у властиту беду и представу Бога. Чини се, у филму, једина здрава особа је учитељица Марта (Ingrid Thulin) , али она сумња у веру, управо јер ону топлину коју је имала као дете у атеистичкој породици не проналази у пасторовој заједници. Она воли Томаса, али он то не жели да осети и да прихвати и зато је она несрећна.

Занимљива је прича црквењака са краја филма о његовом тумачењу Христових страдања. Врло је блиско православном тумачењу за разлику од западног где се акценат ставља на муке Христове и где се предаје сентименталности, што је све, наравно, одлика прелести.

За мене је загонетан крај филма, остављам вашем суду да га погледате и да га сами разрешите – да ли је пастор Томас Ериксон нашао излаз из свог душевног лавиринта или је преживео тренутну кризу и наставио по старом ?

Ако би причу овог сеоског свештеника пренели на наше поднебље, у наше време, пронашли би доста сличности. Пошто погледамо овај филм, поставимо питање себи, не бежимо ли и сами некад од живота, емоције, које нам је Бог дао и не гушимо ли себе својим представама бога, не ушукавамо ли себе понекад и не одбацујемо ли тако лако друге, „мале“ ? Стојимо ли иза лепих и великих речи које умемо да искажемо ?

Филм можете скинути са следећих линкова:

Nattvardsgästerna / Winter light / Зимско светло (1962)

http://rapidshare.com/files/130703185/_1962__Nattvardsgasterna.part01.rar

http://rapidshare.com/files/130731608/_1962__Nattvardsgasterna.part02.rar

http://rapidshare.com/files/130846646/_1962__Nattvardsgasterna.part03.rar

http://rapidshare.com/files/130884151/_1962__Nattvardsgasterna.part04.rar

http://rapidshare.com/files/130907089/_1962__Nattvardsgasterna.part05.rar

http://rapidshare.com/files/130926917/_1962__Nattvardsgasterna.part06.rar

http://rapidshare.com/files/130938748/_1962__Nattvardsgasterna.part07.rar

http://rapidshare.com/files/130953298/_1962__Nattvardsgasterna.part08.rar

Преводе ћете наћи на следећем линку:

http://www.all4divx.com/subtitles/Nattvardsgasterna/Croatian+Serbian/1

Мало детаљније о филму прочитајте на следећем линку (на енглеском):

http://en.wikipedia.org/wiki/Winter_Light

Отац Јустин и бокс

2009-12-25T05:49:00.000-08:00

Пре неколико дана ишао сам код обућара. Док је напољу снег јако падао и док ми је он поправљао ципелу запричали смо се, и тако, дотакли се разних тема, па и духовних.
Обично људи, најпре кажу оно што им смета и на чему налазе замерке, тако и овај. На послетку похвали оца Јустина да је био велики и прича ми како се он у то уверио... Док је био млад бавио је се боксом, и једном приликом је са још једним пријатељем боксером ишао на реку Градац. Успут, одлуче да прођу кроз манастир Ћелије и ако је могуће да виде тог човека о коме се тајно прича...
Отац Јустин их је примио и прво што су очекивали седећи са њим је то да ће он почети да им прича о, за њима, неразумљивим стварима у вези вере. Али, не, на њихово запрепашћење, отац Јустин им је почео причати о боксу ! И то је показао да добро познаје тренутно стање у светском боксу, па чак и више од њих. Тих дана је требао да се одигра велики меч између Мухамеда Алија и Џоа Фрејзера и они су га упитали за мишљење ко ће да победи ? Отац Јустин им рече да мисли да ће „господин Фрејзер“ да победи, што се они нису сложили, с`обзиром да је Али био јачи кандидат. И стварно „господин Фрејзер“ је победио, као што је рекао отац Јустин.

Сазнали су после да доста чита, да прима новине чак из Америке, да га све интересује и прати, па ето и бокс...

Свети људи попут оца Јустина су били велики у свему, јер је њихова љубав имала далеко већу ширину од наше и могла је много тога да обухвати и разуме...

Свети оче Јустине буди увек са нама и моли се увек за нас !

***
О „Борби века“ читајте на следећој страни (на енглеском):
http://en.wikipedia.org/wiki/Fight_of_the_Century

Човек, биће на границама светова

2009-12-25T02:31:00.000-08:00

Радост је читати књигу која буди оптимизам и наду, у којој се упућује на суочавање са проблемима и искушењима на један коренит начин. А то суочавање је ништа друго него лична борба, подвиг, ношење крста у трпљењу, чега нема без искрености вере.

Митрополит Никола је истакнути научник у Грчкој, цењен професор и у световним круговима, а на Светој Гори, радосно дете светогорских духовника... Као пчела, скупља полен светогорског богословља и савремене науке, у којој је исто напредовао, и пред нас износи мед искуства, речи које доноси корист и другима.

Ово је књига о практичном хришћанском поимању личности. Четири беседе митрополита Николе су претходно дубоко проживљене, одмучене, да би се на крају изродиле на корист свих. У њима ћемо се срести са многима, почев од незнаног светогорског подвижника, преко жене која је под моралним притиском да абортира, до родитеља чија су деца оболела од рака и којима треба упутити праву реч... Сусрет са реалним личностима и са реалним животима.

Као што сам назив књиге каже, човек је стално на судару два света, пролазног и Вечног. На тој граници среће и доживљава Христа... А да би срели и препознали Христа, од чега зависи испуњење нашег бића, ми треба да постанемо нелицемерне, аутентичне личности, да пустимо да будемо „наги“, једноставни, да се ослободимо свога „ја“, да се отворимо према другима и све то путем чисте, искрене вере: „аутентичан човјек није само непосредан у свом опхођењу, он је и истинит у вјери својој. А вјера није идеологија коју треба да подржимо, нити мисао коју треба да разумијемо, нити став који треба да прихватимо. Вјера није осјећање, нити скуп моралних правила којима треба да се прилагодимо, нити доживљај који психолошки намећемо самима себи, нити пак циљ који се људским напорима постиже. Вјера је благодат и живот и истина која нам се пружа, која надире и која нам се открива. Вјера је нешто што нам Бог даје, нешто што пројављује Бога. И човјек није велики због тога што може да постигне много шта, него због тога што могу да му се догоде и да му се открију велике ствари. Међутим, све то претпоставља непатвореност, истинитост, аутентичност“

Али човек може и да живи у цркви а да не буде прави хришћанин. Прва беседа митрополита Николе, из које је преузет горњи цитат, бави се и проблемом наше неискрености према себи, неаутентичности...„Насупрот овоме, лажан доживљај ствара хришћане који умјесто да се у Цркви спасавају, осјећају да они треба да спасавају истину... Умјесто да дјеламо као непримјетне ћелије духовног тијела Христовог, ми Цркву посматрамо као неко друштвено тијело које има своје чланове, устав, права и обавезе, којему је више потребна наша помоћ, но помоћ некога другог... Тако смо сами постали хришћани који се труде да сами собом нешто постигну и којима је тешко да себе повјере Благодати Божијој... Светитељи су причешћем хранили свој мученички живот. Ми заваравамо своју посвјетовњачену духовност и самооправдање угледајући се на њих у учесталости причешћивања, али не и у аутентичности покајања и вјере.“

Митрополит сведочи о савременом добу и са становиштва своје научничке праксе, говорећи да је саврмено доба донело пуно изванредних открића и олакшица човеку, али да га је удаљило од личне аутентичности, јер је произвело много тога „тобожњег“, онога што има само изглед квалитетног. У другој беседи наводи пример једног јуродивог старца са Свете Горе који својим животом побеђује и гази логику овога света...

Свакоме на посебан начин се Бог открива, битно је да тај пут није пут напора нашега ума, него пут благодати Божије која се даје смиреном, једноставном човеку и његовом аутентичном доживљају.

Како Бога открити, носи ли то неки ризик за нас ? Носи ли ризик сваки сусрет са другом личношћу ? Како нам се Бог открива и какви треба да будемо да би га препознали ? Зашто често пута не можемо да га препознамо ? Пронађите ову књигу и пажљиво прочитајте беседе митрополита Николе Хаџиниколау-а.

За крај, још један битан цитат:

„Црква пригрљава бол, вјерује у вриједност страдања. Исповједа их као прилике. У њима проналази трагове отисака Божијих. Њено искуство потврђује тај њен став. Учење њено га оправдава.“

***
У оквиру овога блога ће бити избачена четврта беседа „Зашто мени Боже мој ?“

Књига је издање епархије Захумско-херцеговачке, нисам вам навео податке у вези броја стране одакле је цитат преузет јер сам користио електронску верзију књиге. Иначе књигу можете набавити у свим снадбевенијим црквеним продавницама, или на Богословском факултету и Институту у Београду. У Ваљеву, у Друштву „Хиландар“...

Свецарица – Исцелитељка од тумора и рака

2009-12-19T10:35:00.000-08:00

Тамо... све мисли нестају, свет делује као ружан и незанимљив сан, тонемо у свету озбиљност и да се не ништа не говори све је чисто јасно и једноставно... Света Гора само даје такав осећај победе човека на страни Бога. И сви путеви који воде ка том полуострву опет и опет ће нас враћати ка њему, јер смо тамо нешто важно и незаменљиво стекли.
Са пријатељима сам пар пута био на Светој Гори, сваку светињу доживим на свој начин у својој посебној лепоти. Свака је на свој начин један трон Мајке Божије и у свакој обично царује нека њена чудотворна икона.

Међу многим манастирима, Ватопед је се овога лета истицао, био је осењен посебном благодаћу Божијом јер се у њему упокојио и сахрањен велики духовник и подвижник, старац Јосиф. Монаси, његова духовна деца, су га сахранили на почасном месту, у порти, са леве стране олтара и после сваке службе поклањају се пред његовим гробом и целивају га. Овога пута веза није прекинута, наставила је се, у савршенијем, духовном облику, где муке и ограничења тела не спутавају.

...

Главна, саборна манастирска црква (таква црква назива се – католикон) је посвећена Благовестима. У њој, са леве стране наслоњена на велику икону Богородице Елеусе (Милостиве) налази се мања икона Богородице на трону окићена златним ланчићима, медаљонима, ордењима... Свецарица или како је грци зову - Пантанаса. Монах нам са радошћу прича о њој, о њеном чудотворству над најтежим болесницима, болесницима о рака. Некада и сада, свугде, без разлике она пројављује силу и моћ свакоме ко јој се са вером и покајањем обрати у молитви. Пример који нам је тада (на енглеском) испричао грчки монах односи се на дечака који је умирао од леукемије у једној руској болници. Неко му је поставио ову иконицу на сточић поред његовог лежаја. Лекари кажу да је био умро, прекрили су га чаршавом. Мало затим, лекар који је туда пролазио видео је чудо – од иконице је ка чаршаву испод кога је лежало тело преминулог дечака, долазио сноп плавичасте светлости. Дечак је оживео... То је само једно од чуда ове иконе Мајке Божије. Њене репродукције су се прошириле по читавом свету и њена чуда су се умножила. „Не бој се, само веруј“, Господ је рекао. Богу ништа није немогуће, али је често пута Његова промисао за нас доста тешка и неразумљива, али остаје нам да Му верујемо, да је то сигурно на путу ка неком, нама незнаном добру.
Исто тако, Он нам је дао и благословио заступништво Његове Мајке преко Њене чудотворне иконе Свецарице.

Акатист и молитву овој икони можете наћи на следећој страни:

http://www.molitvenik.in.rs/akatisti/akatisti_Bogorodici/akatist_Bogorodici_Svecarici.html